Dugo vremena je među nama ljudima vladalo mišljenje - a tako smo živeli i svoje živote - da je sve što je priroda dala, svo bogatstvo u dubini i na površini Zemlje neiscrpan izvor, izvor koji će večno trajati i služiti nas, bilo da su to životinje, biljke, voda, vazduh ili samo tlo, zemlja.

Danas već znamo i vidimo, da ćemo polako mi sami uništiti prirodu. Previše škodimo prirodi, živimo nepromišljeno, u stanju smo da do krajnosti iskoristimo naš životni prostor za momentalne potrebe. Bez razmišljanja potpuno preoblikujemo prirodu, koristimo grube intervencije u narušavanju balansa prirode čak i kada znamo - jer već znamo - kakve ono ima posledice na nas, kako utiče na našu okolinu, a znamo i to, da su te posledice nepopravljive.

Ova izložba prikazuje radove dve umetnice. Njihovi radovi već godinama imaju zajednički sistem vrednosti: stav koji je veoma duboko privržen prema vrednostima i pojavama koje je priroda stvorila. Poštovanje i divljenje prema prirodi spaja njihovo razmišljanje i radove, na isti način kako i one žive u stvaralačkom skladu i prijateljstvu. Sličan stvaralački stav spaja i njihovom svetu svojstvene, jedinstvene radove, te na ovaj način oni postaju veoma bliski. Poruka, vreme, kao i bitne i tačne dodirne tačke ovih ostvarenja čine da ova dela imaju više značenja, koja proističu upravo iz toga što se pojavljuju u zajedničkom prostoru, nadopunjuju se i jačaju izraz jedno drugom, a da pri tom i nas podstiču na razmišljanje. Svoje poruke, molbe, upozorenja, pozive ili baš uzvike oni nam šalju i emituju iz dubine i sa površine.

Serija radova koje je Marta nazvala herbarijumom, izraz su njenog protesta. Citirajući umetnicu: "Ovo je mali poziv, ali velika molba potrošačkom društvu. Čovek je pohlepan, i surov prema živom svetu. Drveće, biljke i životinje nam svaki dan daruju vazduh, senku, utočište, potrebnu hranu, a mi zagađujemo okolinu i uništavamo i istrebljujemo živi svet." Stranice herbarijuma su otisci ovog surovog, bezdušnog i rasipničkog vremena zatvorenog hermetički u plastičnu foliju, one su vizuelni prikaz izbledelih, beživotnih biljaka. Simbolišu živi svet koji ima sličnu sudbinu. "Svaka pojedina biljčica je simbolična čitulja. Koliko dugo nam još dugo mogu davati kiseonik?’’ postavlja umetnica pitanje. Martine radove karakteriše potresna iskrenost i snaga. Ona svesno bira materijal i sadržinu svakog pojedinačnog rada. Njeni radovi nose tešku poruku. Pri njihovom stvaranju ona ne obraća pažnju na cizeliranu estetiku, svoje stvaralačko prisustvo prikazuje surovo, potresno  izazivajući pažnju psmatrača.

Polazna tačka Evinih radova su nastali u senćanskoj koloniji raku keramike. Celovitost i masivnost njenih prostornih formi nastalih poslednjih godina, se razlikuje od njenog dosadašnjeg načina izražavanja, ali istovremeno joj i dosledan. Bilo da je reč o njenim finim, prozirnim, njoj svojstvenim slojevitim crtežima ili o njenom prilagođavanju glini kao materijalu; na svim radovima možemo zateći Evine poteze. Svoju keramiku radije naziva skulpturama, pošto često koristi sirovija rešenja površina, najčešće je to obvara tehnika. Radove od gline prilagođava svojstvima ovog materijala, i za razliku od njenih crteža, bira masivnije forme. Prikazuje uvećane forme koštunica i plodova. Njene su skulpture teške, rustične, kao praistorijski fosili nađeni ispod zemlje ili izvađeni iz dubine mora. Pored  grubljih površina prostornih formi imala je potrebu da ove plodove prikaže i na crtežima, bira sličnu paletu boja, evocirajući time duh svojih skulptura. Oseća se, da i ovi crteži žele da prikažu uvećane skulpturalne forme školjki i fosila odcepljenih iz dubine, istovremeno noseći u sebi i vibracije koje su proizišle iz te suprotnosti.

Mezei Eržebet