Operativni slikarski svet odoleva naletima medijskih devijacija u iskrivljenom ogledalu digitalne slike. Slika postoji u domenu vizuelnog poput naznake manuelnog kvaliteta, neosporno se pravdajući sopstvenim angažmanom. Zaleti likovnih dometa uvek nas iznenade i podsećaju da se mnogostruki vidovi štafelajne slike uvek "dočekaju na noge", uprkos tehnološkoj dominaciji. Zahvaljujući doslednoj želji da likovnim izrazom sagleda svet koji ga okružuje, umetnik se transformiše i kroz promenu pozicionira. U okvirima likovno-vizuelnih fenomena prisutni su stvaraoci čiji intimni utisak obuhvata sfere privatnih situacija, referenci iz prošlosti ali i domišljene slike zaboravljenih scena detinjstva.

Davud Turković pripada ovoj sferi netaknutog delovanja čiste palete u svetlu dosetljive slikarske misli. I ne treba da nas čude omalena platna i ploče na kojima se odigravaju zamrznute scene u pozama preuzetim sa starih fotografija. Monumentalnost poteza, anuliranje suvišnih detalja, apstrahovanje površina, vešto označeni karakteri – sve se to nalazi na minijaturnom prostoru podloge. Objašnjenja slikarskih postupaka su oduvek bila sklona nespretnim opisima koji su, kada ih iščitavamo, često donosili više zabune nego približavanja umetničkom delu. U želji da ne remetim neposrednost koja nemerljivo zrači sa slika Davuda Turkovića, uz posebno osećanje koje pruža otvaranje njegovih dnevničkih zabeleški, napominjem da su svi slikarski potezi nastali posle obilja pravaca koji su definisali "modernu", sjedinjeni u praksama savremenih umetničkih poduhvata.

Zajednički ih vidim kako se oglašavaju sa Turkovićevih radova. Vidim ih kao podsećanje da je slikarstvo lična avantura i samosvojni napor pomoću koga tumačimo skriveno u umetničkom biću. Ponekad članovi uže porodice koji nam se zadovoljno smeše iz svojih pomerenih pozicija stvarnosti mogu biti neprepoznatljivi. Njihova nestvarna priroda univerzalnim likovnim jezikom uspeva da odgonetne sadržaje čudne dokumentarne snage oličene u jednostavnim nazivima – "Mama, Igralište, Moji na nekoj svadbi". Kolorit je podignut u kontrolisanom intenzitetu pompejske pigmentacije, dok su likovi blurovani i smaknuti u celokupnom organizmu slike, u neobičnom odsustvu planova. Prostor kontrolisane fakture je povezan, integralno ujedinjen u ikoničnoj predstavi: kao da "osetimo prostor, ali ga ne vidimo onako kako ga pamtimo", u "vindouz" galaksijama, tamo gde se ka nama osvrću čovek i dete što druguju s mašinom bez koje odavno ne možemo zamisliti život.

U nastojanju da se slikarske vizure usklade sa stvarnošću, ipak na Turkovićevim slikama nakon dužeg zagledanja unutar malog formata počinjemo da prepoznajemo ličnosti. Te ličnosti su prisne i oslonjene na autorovu motivisanost – motivisanost koja veštim slikarskim zamahom obuzima pogled koji nas vraća skrovitom mestu najiskrenije intime kako bi ukazala na svrhu umetničkih težnji, bez obzira na otežavajuće okolnosti naše savremenosti.

mr Danilo Vuksanović