Uređivao je i pisao kolumnu "Prilozi za Metafizički muzej" u časopisu Beorama (Beograd). Učestvovao je na Interbalkanskom simpozijumu lepih umetnosti na Samotraki, Grčka. Realizovao je niz autorskih projekata. Tokom 2001. organizuje foto-sešn "Ikar nad Belom Crkvom". U okviru Jesenje izložbe 2003. u Paviljonu "Cvijeta Zuzorić" u Beogradu imao je autorsku izložbu "Grad-Đubrište-Zamak". U Čačku je na XI Prolećnom analu 2007, u okviru tradicionalne manifestacije "Disovo proleće", dobio nagradu Gradske biblioteke "Vladislav Petković-Dis". Iste godine u Beloj Crkvi osniva Gradsku galeriju i realizuje u njoj niz izložbi. U napuštenoj fabrici "Pobeda" u Beloj Crkvi 2013. osniva Internacionalnu umetničku akciju "Agora" i organizuje više umetničkih kolonija na kojima učestvuju i domaći i strani umetnici.

Paula Miklošević: Da počnemo sa svojevrsnim predstavljanjem. Ti sebe doživljavaš kao konceptualistu, ali tvoj rad se dosta razlikuje od ostalih konceptualista, ovdašnjih, koji su obrazovani na beogradskim akademijama. Po čemu je tvoje školovanje u Italiji interesantno i da li smatraš da te je izdvojilo u odnosu na beogradsku scenu?

Nenad Bračić: Ne toliko sama Akademija koliko život u Milanu. Bilo je kafića u koje smo izlazili, tražili smo neki svoj ambijent slobode u kome ćemo da se okupljamo, pričamo o umetnosti, popijemo i zezamo se. Akademija je bila internacionalna škola, dolazili su ljudi iz celog sveta, studenti koji su tražili i osvajali stalno nove prostore. To je bio period ekonomskog procvata u Italiji. Sve se to dešavalo pred mojim očima — vidna promena u arhitekturi i enterijerima, a paralelno tome polako je nestajala boemska atmosfera. Sama Akademija je davala slobodu. U prvoj godini sam težio ka klasičnom obrazovanju na polju likovnih umetnosti, na primer kako pravilno da nacrtam figuru. A onda nastupa prelomni momenat kada otkrivam Dišana i počinjem da sanjam njegove radove. On budi u meni jedno sasvim novo osećanje i menja moj dotadašnji odnos prema umetnosti. Tada raskidam sentimentalni odnos sa štafelajskom slikom.

Paula Miklošević: Kako počinje tvoje otvaranje ka različitim medijima?

Nenad Bračić: Zavela me je fotografija. Prvi aparat sam kupio 1978, kada sam još bio u Milanu. Na mene je pre svega uticala brzina medija, želja da što lakše komuniciram, a fotografija mi se u tom smislu činila posebno interesantnom. Ako imaš nešto da kažeš mnogo brže i efektnije to ostvariš preko fotografije nego preko slike. U smislu da za jedan do dva dana mogu da realizujem svoju umetničku zamisao. Osmislim, snimim, razvijem fotografiju, izložim je i uživam u komunikaciji.

Paula Miklošević: Da li je brzina realizacije jedino što te je privuklo fotografiji kao izražajnom sredstvu?

Nenad Bračić: Ne samo to, faktor dokumentarnosti takođe smatram jako korisnom osobinom fotografije, jer se većina mojih projekata bavi građenjem iluzija. Sa druge strane, fascinira me fotografija kao medij koji ulepšava stvarnost, idealizuje je. Slikaš najodvratnije đubre, slikaš govno, pa je lepo na fotografiji. Takođe, za mene je vrlo značajno što fotografija ne poznaje veličinu, pa daje glamuroznost i monumentalnost: neke stvari izgledaju mnogo veće na fotografiji, a što su veće tim su i lepše nego u prirodi.

Paula Miklošević: Ipak većina tvojih radova, npr. Kremzarsko nalazište, Žrtvovanje, Foto-kino oprema, nije urađena u mediju fotografije, već su kombinacija različitih medija.

Nenad Bračić: Ali je medij fotografije tu jako bitan, neraskidiv deo, kao artefakt koji pojačava istinitost iskaza, intenzitet kreacije.

Paula Miklošević: A prisustvo samih predmeta na tvojim izložbama?

Nenad Bračić: Predmeti su glavni deo projekta, njegovo uporište i uopšte izvor početne ideje na kojoj se rad zasniva. Ipak, mislim da predmeti kao takvi nisu dovoljno lepi, hoću fotografijom dodatno da ih ulepšam. Potreban je i predmet i fotografija predmeta. Oni funkcionišu tek u međusobnoj simbiozi.

Paula Miklošević: Tvoje fotografije su uvek tehnički savršeno urađene i, što nije zanemarljivo, one su takođe vizuelno privlačne i pažljivo komponovane.

Nenad Bračić: Uvek sam se trudio. Da bi ispale tehnički što savršenije često sam angažovao profesionalne fotografe da naprave snimke za mene, pošto su moji projekti uglavnom bili suviše kompleksni da bih mogao da posvećujem dovoljnu pažnju tehničkim pojedinostima samog snimanja. To možda deluje nelogično i kontradiktorno, pošto su u istorijsko-tradicionalnom smislu konceptualisti  radikalno raskinuli sa estetikom, čak  radili na antiestetici, poput dadaista. Nasuprot njima ja baš insistiram na toj kontradiktornosti, pravim tradiciju od antitradicije.

Paula Miklošević: Često koristiš termin konzervativizam. Jednom prilikom si čak rekao da sebe doživljavaš kao postkonceptualistu, tj. konzervativnog konceptualistu. Da li je za tebe  konzervativno neka vrsta sinonima za tradiciju?

Nenad Bračić: Konzervativno posmatram u svakom smislu osim u onom u kome su je levičari opanjkali. Ono nije loše nego pozitivno, mada ga ne bih definisao kao strogu, tradicionalističku varijantu, nego više kao životnu - to je samo poštovanja vremena. Šta sve može konzervativizam da podrazumeva? Osećaj slojeva vremena koji su neraskidivi deo života, na isti način kao kad gledaš presek zemljine kore. Onaj niži sloj za mene je konzervativni. Mislim da smo svi mi kao bića pomalo konzervativni, naročito s godinama. To je kao kad uzmeš staru fotografiju u ruke- bez obzira šta se nalazi na njoj ona u tebi izaziva neki čudni osećaj prepoznavanja.

Još dok sam bio student setio sam se jednog rada Dišanovog gde on poziva model da igra šah sa njim. Ovde se zamenjuje teza -   model se uključuje u igru, a ne koristi se u smislu nekog akademskog mučenja modela, tj. poziranja. Tu fotografiju Dišanove igre snimio je Men Rej. Kad sam detaljno pogledao fotografiju, shvatio sam da ona deluje kao krajnje ozbiljan dokument o jednoj akciji, činu, o jednom malom performansu. Međutim, sama forma fotografije je urađena studiozno do te mere da je Dišan u crnom odelu, a model, tj. akt, sa zacrnjenim, ofarbanim licem. Odmah se dobija žanrovska struktura na fotografiji - znači oni su tu i igrači ali i lovci; on je crna figura sa belom glavom, a ona bela figura sa crnom glavom. A u dubini fotografije vidi se enterijer, verovatno Dišanovog ateljea, gde su čak i slike na zidu postavljene kao šahovska tabla. Cela forma fotografije dosledno je estetska, nema ničeg slučajnog. To sam preuzeo kao dogmu i nikad ga nisam napustio.

Paula Miklošević: Koje bi svoje pojedinačne fotografije izdvojio kao najznačajnije?Možda seriju autoportreta koje si izlagao u Srećnoj galeriji nakon završetka Akademije?

Nenad Bračić: Da, ali ta serija u stvari ne predstavlja klasične autoportrete.

Paula Miklošević: Ali su vrlo interesantni zato što se u njima baviš temeljnim presipitivanjem položaja samog umetnika kao tvorca iluzije.Tvoj lik je s jedne strane umetnik koji drži paletu u ruci, a sa druge strane se javlja kao model, znači ti si i autor, ali i model.

Nenad Bračić: Ono što je karakteristično za ove fotografije je da nisu auportreti u tradicionalnom smislu, nego su mogući odgovori na politička, društvena i, pre svega, umetnička pitanja. Poruka toga bi bila da umetnik koji slika portret, koliko god da taj portret govori o ličnosti koju slika toliko govori i o njemu samom. Putem fotografije dajem odgovore na sva pitanja koja su me tada okupirala pri umetničkom radu, o odnosu umetnika i umetničkog dela. Pojavljujem se sa štafelajem što iskazuje razmišljanje o pejzažu kao motivu, nosim sopstvenu sliku na leđima što znači da sam više zaokupljen sobom i da sam se umetnik okrenuo ka svom biću. Razni fenomeni umetnosti, sva ta pitanja, svi ti odgovori tiču se filozofije umetnosti na nivou tema.

Paula Miklošević: Koliko je tu značajan uticaj Dišana, pošto jedna od fotografija na kojoj multipliciraš svoj lik direktno referira na njegov rad?

Nenad Bračić: Ono što je značajnije je da tu već polako počinjem da se udaljavam od Dišana i da se poigravam sa mitologijom. Već sledeći rad, Pretvaranju umetnika u oblačno raspoloženja (ta fotografija je bila veliki izazov da se napravi) predstavlja moj lik viđen u tušu, tj fotografisan je odraz u tušu koji ima ogledalastu površinu. Tu počinjem da preispitujem mitološke obrasce, konkretno mit o Narcisu.

Nenad Bračić: Kroz te radove se vidi postepen prelaz i udaljavanje od strogo konceptualnih ideja. To se prepoznaje još u ranijim fotografskim radovima poput Narcisa, Prometeja,  Jerihonske maske, ali su svi oni vezani za temu uzaludnosti, nedostatka svrhe ponašanja, svi oni daju odgovor na dileme koje sam imao u sazrevanju i odgovore koje sam hteo da materijalizujem kao umetnički rad. U toj fazi je fotografija samo nagoveštaj ulaska u mitologiju, uvodni deo svega onoga što mi se posle otvara već kod projekta širih razmera poput Kremzarskog nalaza.

Paula Miklošević: Zašto baš arheologija?

Nenad Bračić: I arheologija je iluzija, i Kremzarski nalaz je iluzija. Poslednje fotografije koje sam radio iz onog opusa što sam izlagao u SKC-u su već naslućivale rad Jerihonska maska koji je vezan za razmišljanja o tome koliko su važne kosti, koliko one više odaju karakter portreta nego samo meso i mišići koji se nalaze na lobanji. Počeo sam od ideje jerihonske maske, pa se rad  zato i tako zove, jer mi je početna inspiracija i bila magijska snaga umetnosti.

Paula Miklošević: Reci nam nešto više o radu Jerihonska maska, koji je, kako sam tvrdiš, neka vrsta direktnog uvoda u Kremzar.

Nenad Bračić: Te maske su počele kao jedno formalno, akademsko razmišljanje. Kada se radi portret treba više razmišljati o kostima, o strukturi glavi nego o mišićima lica koji su promenljivi u različitim situacijama. U jednom momentu sam hteo da napravim autoportret od gline na tuđoj lobanji. Sećam se da je to bio jako veliki problem, pošto je anatomija tog pokojnika bila drugačija od moje. Nekoliko dana sam se mučio sa tim uzaludno. Danima sam uporno radio i na kraju shvatio da to nikako ne mogu da budem ja, i onda se to polako raspalo, usput sam te faze snimao, tako je nastala serija fotografija. Kada se cela konstrukcija raspala, dobio sam fragmente koji su me fascinirali i spojili me prvi put sa pričom o arheologiji. Ako se skupe sad te kockice Jerihona, pa taj proces raspadanja, pa fotografije, polako shvataš da imam značajne argumente zbog čega sam uleteo u to da stvaram iluziju dokumentarnosti. Onda vidiš kako sam postepeno ušao u projekat Kremzarski nalaz i kako je i zbog čega je to bio baš neolit i arheologija.

Paula Miklošević: Ti dozvoljavaš u velikoj meri samom radu da se otvara i razvija. Puštaš da te sama tema na nek iznenadi, pa reaguješ na ono što ti ona otkriva.

Nenad Bračić: Mislim da je upravo taj momenat iznenađenja nezamenljiv. U protivnom mi ne bi bilo interesantno, ne bih se bavio tim poslom. Kroz dokolicu, neko polusneno stanje, započneš nešto, pa ga ostaviš, pa se to samo otvori, pa mu se vratiš. Jerihonska maska je nastala od rada koji je trebalo da bude autoportret. Mada sve to nije tako jednostavno, desi se i ostane zapamćeno kao takvo, a onda ga prepoznajem i filtriram kroz sito kritičkih stavova i tražim da ga izrazim u najidealnijoj formi — da li će to da bude slika, objekt, instalacija, fotografija, to je proces pakovanja, tek tu ulazim u realizaciju.

Paula Miklošević: U Kremzaru imaš izložene predmete koji su tvoje skulpture, pored toga se direktno pozivaš na arheologiju, imaš čak tekst koji je napisao naš čuveni arheolog Srejović, a izlažeš i fotografiju rekonstruisanog nalazišta koje je virtuelno, jer si ga ti inscenirao. Takođe imaš rad koji se hronološki nadovezao na sve to, kada si avionom nadletao nad fingiranim nalazištem i fotografisao ga. Rad se praktično nije završio izložbom.

Nenad Bračić: Pošto je svaki moj rad slojevit, u svim tim slojevima je jako bitan faktor vremena koji ljudi često zapostavljaju u vizuelnim umetnostima. Tokom procesa razvijanja jednog projekta koji planiram kao scenario dešavaju se neka iznenađenja za koja sam shvatio da se dešavaju samo onda kada je sve strogo isplanirano, i projekat kao takav ima nekakav spori proces razvijanja. U takvim situacijama se dešavaju slučajnosti koje i mene zateknu u nekim trenucima, kao što je slučaj sa projektom Ikar nad Belom Crkvom koji nema nikakve veze sa Kremzarom, nego je rađen u saradnji sa Slavkom Timotijevićem i Srećnom galerijom SKC-a. Ikar je bio foto sešn na koji sam pozvao fotografe da slikaju Belu Crkvu iz vazduha. Avionom smo preletali preko polja koje sam šest godina ranije izabrao da tamo situiram neolitsko nalazište i tada ga nazvao Kremzar. To je bila polazna tačka: raskopao sam ga, napravio sonde, snimao lokalitet i njegov izgled sa zemlje. Posle nekoliko godina sam ga, u okviru drugog projekta, Ikara, preleteo i snimio iz vazduha. Dva projekta su se dotakla. Pri preletanju se desila još jedna slučajnost - sam projekat je bio nazvan Ikar nad Belom Crkvom, a pilot Karajović je pravio suviše egzibicija avionom pa se survao u kukuruz i potvrdio naziv. Ispostavilo se da sam bez namere rekonstruisao mit.

Paula Miklošević: Vrlo često pričaš o fragmentima, o tome kako je istorija nepotpuna i kako je treba dopuniti. I Kremzar na neki nači može da se čita upravo tako -  popunjavanje rupa u istoriji.

Nenad Bračić: To je na neki način vezano i za našu istorijsku situaciju da stalno tražim detalje kojima bih dopunio praznine u vremenu koje su obično pravili ratovi. Praznine imamo i u arheologiji gde nedostaju parčići, da bih složio jedan predmet, rekonstruisao kako je on nekada izgledao. Na taj način gledam i na istoriju našeg društva gde se dešavalo puno dramatičnih istorijskih događaja a nedostaju priče, odnosno kulturni događaji koji bi život činili lepšim i menjali na neki način istoriju. Kremzar je jedan od tih doprinosa zvaničnoj istoriji, tu se na neki način poklopio duh vremena sa literaturom.

Paula Miklošević: Kako si uklapio pojedine slojeve rada, pošto je njegova struktura vrlo kompleksna i višedimenziona, ne samo u smislu kombinovanja više medija?

Nenad Bračić: Intuiciji dajem najmanje prostora, projekti su mi vrlo strogo isplanirani unapred, na nivou skica. Kad bih ti opisao ceo proces stvaranja, onoga što se u mojoj glavi dešava, možda bih ti na taj način lakše objasnio. Da uzmemo na primer Kremzarski nalaz. Video sam da ljudi pristaju dobrovoljno na iluziju, pa sam onda, radeći fotografiju, shvatio da sama fotografija kao takva najčešće ne znači ništa ako je ne prati neki tekst ispod ili neki mit. Fotografija nekog glumca, ako nisi čula za njega, predstavljala bi sasvim običnog dečka sa ulice, to je lepi, ružnjikavi, ovakav ili onakav mladić, ali ako ispod piše, recimo, Miki Rurke ili Džems Din, cela se stvar menja. Na osnovu takvih iskustava sam video koliko je važna priča, ona uvodi u vizuelnu igru, pa sam koncipirao sasvim jasnu priču, kao scenario: imamo arheologa amatera koji je napisao pismo pa ga objavio u Politici, imamo portret arheologa, faksimil pisma, sonde, predmete koji su pronađeni, idole, i to je niz artefakata koji se slažu u tri sloja — prvi je literarni, drugi foto-dokumentarni i treći plasično predmetni. I težnja da se sve to ujedini u jedan rad. Kad sam ljudima rekao da je sve fikcija, nisu hteli da mi veruju. A kako sam došao do saznanja da ljudi žele da dobiju iluziju, onda sam im to ostvario. Ostvario sam tim slojevima koje sam ugradio u koncept, a celu priču sam napravio tako strogo da je ostalo jako malo prostora bilo kakvoj intuiciji ili slučajnosti. A kada se ona ipak desi, to bude kruna, nadgradnja.

Paula Miklošević: Znači intuicija nije početak nego kraj dela?

Nenad Bračić: Da, ceo projekat Kremzara je krajnje precizno i studiozni izveden. Da bi priča o Kremzaru stajala čvrsto, ona ima niz istinitih artefakata. Postoji Kremzar samo što se ne zove Kremzar nego Kremzer. Nalazi se negde na periferiji Bele Crkve i to je bilo imanje nekog plemića iz Austrougarske. Kad sam složio ceo scenario bacio sam se na zadatak da vajam figurine i onda sam de facto celu neolitsku kulturu morao da proučim, da shvatim njihove jezičke mogućnosti, izražajne forme kojima su baratali praveći svoje idole. Zahvaljujući poprilično bogatoj riznici neolitske kulture na ovim prostorima proučio sam je i onda ušao u problematiku njihovog jezika. Nov izazov je bio da treba da pečem terakote. Arheolog koji je navodno otkrio nalazište je lik koji sam bazirao na mom deda-ujaku koga sam jako voleo, bio je slikar amater. I kao što sam već rekao, šest godina kasnije preletim iznad Kremzara i snimim ga iz vazduha, pa dobijem nadgradnju. Tek tom fotografijom sam završio rad, a čini mi se da neki radovi još i dan-danas nisu završeni.

Paula Miklošević: Posebno je interesantno da si u okviru izložbe Kremzarski nalaz svoje figurine neolitskih boginja postavio u vitrine sa tušem u kome se ogledaju.

Nenad Bračić: Kad razmišljam o slojevitosti rada, taj odsjaj figurina u tušu mi daje vertikalu. To je ta dubina rada koju hoću da postignem, da bi rad bio što životniji, što vitalniji. Tu osobinu sam tek kasnije otkrio. Neverovatno me je radovalo otkriće da kad prođe neko od posetilaca pored pleksiglasa pa ga zadrma — pleksiglas je hladan, muzejski, a tuš je bio potpuno kao mermerna površina, smrznuta, hladna, — sve se odjednom ne zatalasa. To je izazivalo takvu radost kod posetilaca da me je potpuno oduševilo. Tuš je morao i da se zaliva kao cveće svaki dan. To je radu dalo drugu dimenziju, kao ogledalo, čak i to može da se shvati metaforično, kao crno ogledalo.

Paula Miklošević: Po čemu su tvoje figurine autorsko delo, pošto pretpostavljam da nisu direktna kopija neolitskih idola. I uopšte, šta čini samu postavku izložbe specifičnom?

Nenad Bračić: Napravio sam svog kremzarskog idola sa vrlo jednostavnim oblicima koji ima ugraviran kukasti krst na grudima, a cilj mi je bio da postignem (iako imam malu klupicu koju sam preuzeo iz neolita) efekat levitacije - kao da cela figura lebdi u prostoru, što još više pojačava utisak ogledanja u tušu. Što se postavke tiče, hteo sam da dovedem u odnos onoga koji posmatra i koji vidi u tušu i svoj lik, i onih predmeta koji su u samom tušu, da zaokružim celu tu situaciju kompletnog vizuelnog doživljaja, sa onim što imamo gore, dole i sa još tim pokušajem lebdenja, prepoznavanja sopstvenog lika posmatrača u ogledalastoj površini tuša. Tu su i fotografije na zidu, sonda pronalaska gde su oko lobanje postavljeni idoli u polukružnom obliku, oni su postavljeni oko glave. Toga nema u neolitu i ne znam ritual sahranjivanja, ali sam ga takvog izmislio.

Paula Miklošević: Srejović za tvoj projekat kaže da je neka vrsta igre koja kombinuje nauku i umetnost, tako ga i zove: umetnička nauka, naučna umetnost.

Nenad Bračić: Srejovića sam hteo da uvučem u igru, međutim on je ozbiljan naučnik, ali me nije odbio da napiše tekst, kao istoričar umetnosti, odnosno kritičar. Pokušao sam da ga navedem da piše tekst o mom nalazištu kao da je pravo, namera mi je bila da idem u fikciju do kraja. Do te mere sam hteo da izgradim verodostojnost priče da sam želeo da potpišem jednog ozbiljnog naučnika koji stoji iza toga, međutim, to nije bilo izvodljivo. Morao sam da se razotkrijem.

Paula Miklošević: Stalno pričaš o artefaktu, i fotografiju definišeš kao neku vrstu dokumenta koji svedoči o fikciji kojoj je nužno da ima neku materijalnu podlogu.

Nenad Bračić: Kad sam pravio figurine često sam govorio prijateljima da su prave i oni su verovali.

Paula Miklošević: Kako su reagovali posetioci na izložbi?

Nenad Bračić: Čuo sam komentare u stilu bar jedna je prava. Trudio sam se da ih uradim što uverljivije, do te mere kao da su iskopane i stare, iz 6. milenijuma. Praktično su svi hteli da poveruju u tu fikciju, niko nije hteo da poveruje da je u potpunosti konstrukcija.

Paula Miklošević: Pa si celu priču produžio Žrtvovanjem, koje je opet nova igra između dokumenta, mita, realnosti i fikcije.

Nenad Bračić: Ta zaraza postaje kao droga, onda čovek teži da se ponavlja. Nisam mogao da se otrgnem celoj toj šemi slojeva. I dalje mi je pravilo veliku radost, ali sam napravio promenu u materijalu, pa sam sa vajarstva prešao na slikarstvo. Izmislio sam vilu u kojoj su nađene freske…

Paula Miklošević: Ali je princip pseudodokumentarnosti dominantan u oba slučaja. U osnovi je slična strategija kreiranja iluzije, zar ne?

Nenad Bračić: Imam u belocrkvanskim novinama objavljenu anegdotu kako je Ilja moler dotrčao kod mene kao kod jedinog stručnjaka koji se razume u likovnu umetnost i rekao: Dobio sam posao od novog gazde vile i kako sam zagrebao špahlom pojavile su se neke slike, dođi, molim te, da vidiš šta je to. Onda ja ulazim u ulogu restauratora. To je priča: ja sam restaurator koji je otkrio freske u vili. Ali Ilja moler nije izmišljen, on je zaista je čuveni belocrkvanski moler, onaj što slika po anaforama.

Paula Miklošević: Nisi u potpunosti izmislio ni  vilu nego si uzeo postojeću,  ali si u nju uneo freske koje si sam naslikao, a zatim kreirao priču o njihovom otkriću u vili.

Nenad Bračić: Onda sam izmislio freske za vilu. Konstrukcija rada, model rada i razmišljanja, na neki način je slična kao u Kremzarskom nalazu, ali su sasvim drugi materijali, i druga tema i druga inspiracija.

Paula Miklošević: Opet se vraćaš na tezu da istorija ima rupe i da je treba popuniti.

Nenad Bračić: To se poklopilo i sa ratom. Počeo sam ga '93, u jeku rata, hteo sam da pobegnem od svega toga, otišao sam u Belu Crkvu, uzeo napuštenu kasarnu i počeo da radim na zidovima prvo studije za freske, a onda sam pristupio realizaciji fresaka. U Žrtvovanju mi se de facto smučio rat u Bosni i trovanje preko TV-a, stalno smo gledali žrtve, a paralelno s tim, pošto sam odrastao u multietničkoj sredini, ne razmišljam ko je s kim i ko je protiv koga. I ne samo to, možda i s godinama, opet počinjem da razmišljam o nekom svom identitetu, traganju za prošlošću, a kao italijanski đak, kao neko ko se nagledao italijanske kulture u freskama, pomislio sam da hoću da dopunim istoriju. Da nismo ratovali, da nismo toliko propatili, sigurno bi i u Beloj Crkvi bilo fresaka, neko bi ih napravio. Hteo sam da dopunim te praznine, zato sam izmislio celu tu priču, napravio artefakte.

Paula Miklošević: Pričaš o dva prostora, freske si radio u napuštenoj kasarni, a zatim ih prenosio u vilu.

Nenad Bračić: To je tako iz praktičnih razloga. Vila je imala svog vlasnika koji je poznat filozof Mihailo Ristić i njega i njegovu vilu sam uzeo za element artefakta, činjenica koje realno postoje, i opet u takav lokalitet ugrađujem celu tu fikciju.

Realno sam ceo proces radio u napuštenoj belocrkvanskoj kasarni, tu sam i freske realizovao. Kad se skine freska, skine se jedan sloj, ali boja upije još malo dublje tako da na zidovima stoje još lepše slike koje mogu da skinem ponovo, to su blagi tragovi osnovnih linija, osnovnih kontura sa vrlo malo boja. Posle osam godina koliko je prošlo, kasarna je još uvek napuštena. I još uvek stoje ti slojevi. Freske sam radio u kasarni, ali sam ih preneo u atelje. One su skinute sa zidova i prenesene na platno, to je restauratorska tehnika. U kontekstu priče predstavljeno je kao da su iz vile. A u stvari nikad nisu ni bile u vili. Locirao sam ih u vilu koja zaista postoji, jer da bi priča delovala uvek neke istine moraju da postoje.

Sve sam to povezao kroz jedno nađeno pismo gde vlasnik vile piše nepoznatom slikaru u Beč da dođe da mu slika freske za salon na temu žrtvovanja. Pošto je bio filozof, logična je i tema. Opet taj prvi sloj, pa drugi sloj, pa treći sloj...

Paula Miklošević: Kao što je Kremzar imao sam lokalitet, pa zatim idole, pa fotografiju, ovde opet imaš nekoliko slojeva: kao prvo imaš pismo kao literarni sloj koji fikciju utemeljuje u realnost…

Nenad Bračić: Pismo je  navodno otkriveno zahvaljujući porodici Velimirović, a u stvari mi ga je napisao Raša Todosijević po narudžbi. Dao sam mu osnovni scenario i osnovne podatke tipa koliko je forinti koštalo brašno i šećer u to doba, i onda je to Raša savremenim jezikom napisao. Zatim sam morao da nađem prevodioca koji je to preveo na neku vrstu slavenosrpskog govornog jezika aktuelnog za neku 1800, za početak 19. veka. Kad se ta činjenica uklopila u formu, onda sam morao da nađem i kaligrafa jer su onda ljudi pisali krasnopisom, a sve da bih to pismo doveo do materijalnog ostvarenja, do artefakta koji je faksifikat, ali je koristan u vezi između onog slikarskog, materijalnog dela i onog fotografsko-dokumentarnog, koji je spona i stoji kao opravdanje za povezivanje tri različita medija. Pismo sam izložio kao fragment, pa nemamo podatke o autoru, nemamo tačno ime i prezime, samo inicijale.

Paula Miklošević: Fotografija ti je neka vrsta finalnog dokumenta koji potvrđuje da sve to jeste bilo tako.

Nenad Bračić: Tehnički je to treća faza rada, a na izložbi se pokazuje kao prva faza da bi ljudi bili potpuno uvučeni u rekonsktukciju jednog opet u osnovi arheološkog pronalaska. One su sastavni deo izložbe, i to udarni sloj.

Paula Miklošević: Jedan od artefakata je i portret vlasnika vile.

Nenad Bračić: Portret vlasnika vile sam našao u belocrkvanskoj arhivi i napravio crtež po originalnoj fotografiji, potpisan je kao da je iz onog perioda, istim onim inicijalima kao na pismu. Autor portreta je autor fresaka, dakle ja.

Paula Miklošević: A fotografije, taj, kako ga ti zoveš, treći sloj?

Nenad Bračić: Fotografisao sam sve onako kako sam zatekao u kasarni, u takvom sam ambijentu radio i živeo. Njihova funkcija u kontekstu celog tog projekta i uvođenja u fikciju je dokument o zatečenom stanju. S tim što sam opet izvršio malu inverziju. Fotografisana je kasarna, a ja sam predstavio kao da su fotografije svedočanstvo o tome kako je izgledala vila neposredno pred otkriće fresaka koje su bile prekrečene u doba komunizma.

Paula Miklošević: Na fotografijama imaš dominantne simbole birokratije, sa komunističkim  zastavama, fasciklama, mrtvim pticama.

Nenad Bračić: To se uklopilo u celu priču jer je to realno - tako je zaista kasarna izgledala, tu nisam pravio nikakvu kozmetiku. Kada sam radio u napuštenoj kasarni projekat Žrtvovanje pronašao sam gomilu đubreta koje je tu zatečeno, odbačenu arhivu, a onda, kada sam snimio, iznenadila me je činjenica kako je sve to na fotografijama ispalo lepo i kako sam sve to đubre digao na nivo estetike. Nešto što ranije nije imalo funkciju dobilo je sada estetsku funkciju, koju mogu opet da povežem sa konzervativnim konceptualizmom.

Paula Miklošević: Praktično sukobljavaš dva vremena, komunističko vreme i vreme austrougarske dominacije na Balkanu.

Nenad Bračić: Tu otvaram mogućnost za čitanje rada na više načina.To je u duhu vremena, kad sam otkrio da se i pisci, poput Borhesa bave popunjavanjem rupa u istoriji, te me je podstaklo da radim na toj vrsti problema. Jako me je zanimalo da se bavim falsifikatima istorije.

Paula Miklošević: Ti i jesi u izvesnom smislu falsifikovao istoriju, jer si slikao freske kao autentične, kao prizvod kraja deevtnaestog veka, zar ne?

Nenad Bračić: Kad sam napravio freske i snimio, nosio sam ih stručnjaku da ih proceni, pitao ga da li može da ih locira. Još nisam bio siguran kako da ih precizno datiram, hteo sam na osnovu materijala, na osnovu već gotove kreacije da sve datiram. Imao sam neku grubu viziju o datumu, kad je to moglo da se desi, nisam bio sasvim siguran. Onda sam pitao stručnjaka, pokazao mu freske, a on je rekao da je to divno, da je to rad jednog umetnika minhenske škole iz perioda kad trpela jak uticaj italijanskih umetnika. Tek tada sam mu rekao da sam ih sam napravio i zamolio ga dan ih kao stručnjak analizira i da mi pomogne u takoreći lažnom datiranju. Oduševilo me je što sam i njega uspeo da zavedem.

Paula Miklošević: Ne samo da se svesno poigravaš sa istorijom, već i greške drugih uklapaš u svoj rad, vešto ih ugrađujući u svoj koncept.

Nenad Bračić: Greške su uvek neminovne. Obični smo ljudi koji greše, samo što greške ovde ne ruše koncept nego ga nadograđuju, najčešće se jako dobro uklapaju. Kada su u Ekspres Politici pisali tekst o Žrtvovanju, nastala je štamparska greška - locirali su mi rad u dve hiljade osamsto i neku godinu, u budućnost, na šta sam se ja oduševio, jer je štamparska greška kao nota odzvonila na celokupnom projektu.

Paula Miklošević: Postoji još jedna priča koja, kao i u Kremzaru, svedoči o tome da se tvoji projekti nastavljaj. Ti si praktično izmislio celu priču o tome da su freske otkrivene u vili, a na kraju su freske stvarno završile u realnoj vili.

Nenad Bračić: To se desilo kod učestale kupoprodaje stanova koju sam imao. Došla je jedna gospođa, videla freske i raspitivala se o njima. Onda sam joj ispričao projekat, ispričao šta sve to sadrži. Ona je videla veći deo slika u mom stanu, i rekla da je zainteresovana da ih kupi na šta sam se ja zabezeknuo jer je izabrala jednu škakljiviju temu, a to je tema kastracije, kao veza sa grčkom mitologijom. Onda sam je ja, onako naivno, pitao: Gospođo, vidite li vi koji je sadržaj, da li vi zaista želite da držite tu sliku na zidu? Ona je rekla: Da, nema problema. Jako me je iznenadilo, u odnosu na celo ovo okruženje u kome živimo, da postoji neko u gradu ko bi želeo da ima te slike, a da ima čak i mogućnost da ih kupi. Danas se freske nalaze u vili Branke i Dragana Đajića.

Paula Miklošević: Kako i kada  si došao na ideju da svoje projekte objediniš pod imenom Metafizičkog muzeja?

Nenad Bračić: Muzej sam osnovao '95 odmah posle Žrtvovanja. Tada sam smislio koncept Metafizičkog muzeja i od tada odlučio da radim sve pod tom firmom. Sama sintagma me je uvela u razmišljanje - mislio sam da ću tim nazivom da objedinim svu različitost radova, da im time dam nekakvu prepoznatljivost, kao što možeš Pikasa da prepoznaš. Umetnik kao marka, kao brend. Sad me interesuje baš različitost, permanentno ispitivanje i iskušavanje mogućnosti jezika, koliko god mogu da ga izvučem iz sebe. Muzej je zamišljen kao institucija, treba da ima sekretaricu, pečat i portparola, da liči na pravu instituciju. Čak imam i fotografiju zgrade. Sam izraz Metafizički muzej deluje dobro kao marketinški slogan. Pojavljuju se kompjuteri i na nivou virtuelne stvarnosti on de facto može i da postoji, u vidu sajta.

Paula Miklošević: Znači, Muzej je projekat u smislu u kojem je Kremzar projekat?

Nenad Bračić: Jeste, i Muzej je pre svega umetnički projekat. Osećam stalnu unutrašnju potrebu ka sakupljanju, čuvam svaki crtež koji sam ikada napravio, mislim da je to prisutno kod većine savremenih umetnika, ta vrsta kolecionarstva. Metafizički muzej je samo vrsta legitimiteta koji pridajem tom porivu.

Paula Miklošević: S tim što u njemu objedinjuješ svoje radove, i predmete koje si pronašao, i tekstove koje si napisao.

Nenad Bračić: Celokupan svoj rad. Gde god sam ja, tu je i Muzej - mi smo sada u Metafizičkom muzeju dok pričamo o mojom radovima. Najbliža bi definicija bila da je on nastao baš kao proizvod, kao iskustvo celog mog opusa u smislu traženja snova i neprestanog kreiranja iluzije. Krajnje praktično sam ga definisao. Pošto se bavim različitim medijima, i pošto ova scena generalno zahteva jednu vrstu prepoznatljivosti, ja sam čitav svoj opus institucionalizovao kroz termin Metafizički muzej.

Paula Miklošević: Inverzija je u tome što je to muzej koji si ti sam sebi stvorio, muzej koji se bavi samo tobom i muzej koji se bavi tobom još za života.

Nenad Bračić: Odjednom se otvorila i mogućnost da marketinški ova inverzija jako dobro može da funkcioniše. Već samo kad izgovorim da radim u Metafizičkom muzeju i da gde god sam ja tu je realno i prostor Metafizičkog muzeja, sam taj okvir da mi daje veliki prostor za manipulaciju.

Paula Miklošević: Rekao si već da su ti uvek projekti vrlo čvrsto unapred isplanirani,  a kad si počeo da radiš projekat sa fotoaparatima tu je postupak bio nešto drugačiji. Ovde krećeš od nečeg nepoznatog i puštaš da se sve samo odvija, tražiš nešto novo i drugačije.

Nenad Bračić: To je bio baš hedonistički period u kom sam voleo da šetam do Rebeckog na obali Dunava, pijem pivo i da gledam u vodu, da zamišljam kako reka odnosi brige. Jednom sam poveo i klince da uživaju u tome, a ja sam izigravao Indijanu Džonsa. Na obali Dunava smo nalazili razne zanimljive predmete: stare dinare, čepove iz 60-ih godina, cigle sa utisnutim monogramima.

Paula Miklošević: Kakvi su to monogrami?

Nenad Bračić: Monogrami naručioca da bi proizvođač znao kome da ih isporuči, za koga radi koju seriju. To su cigle iz vremena Austrougarske. Kada su rušili Zemun, kako je ko rušio tako su cigle padale niz padinu u Dunav, pa ih je reka valjala, oblikovals, davals im specifičan izgled i boju. Sa pomenutog izleta sam, pored cigli, doneo gomilu metalnih predmeta raznih oblika i sve to smestio u atelje. Nisam znao čemu bi to moglo da služi, samo me je fascinirao njihov izgled. Jednog trenutka sam samo počeo da ih sklapam. Privukla me je njihova forma, ali u početku čak nisam ni znao šta je to što pravim. Onda me je zaokupio mehanizam sklapanja, uklapanja, odvajanja, dodavanja, oduzimanja i shvatio sam da je taj proces isti kao kad crtaš ili vajaš, s tom razlikom što ovde imaš gotove predmete.

Paula Miklošević: Kako si od te početne igre sa ciglama, došao do ideje proizvodnje fotoaparata?

Nenad Bračić: Ideja o fotoaparatima je začeta kada smo se u SKC-u, u Srećnoj galeriji, zezali kako nam Sloba svima pije krv i kako bi trebalo kao vampira da ga uklonimo, a jedina mogućnost da mu se približimo je fotoaparatom u obliku glogovog kolca. Tu sam i nacrtao prvi aparat i nazvao ga Glogomatik SM.  Tada je to bilo samo zezanje na aktuelnu političku temu, kao neki vid našeg spasenja. Spontano se spojilo sa mojim izletima u prirodi, sa mojim izigravanjem Indijane Džonsa.

Sva tri oblika koja sam od cigala do tada napravio su definitivno bili fotoaparati, a da ih ja nisam još prepoznao. Crtež je već postojao i ja sam intenzivno razmišljao kako da Glogomatik napravim. Pomišljao sam da kupim stari aparat pa da mu stavim glogov kolac, ali mi se te dve komponente nikako nisu složile. Onda sam razmišljao da ga vajam u glini. Imao sam nekoliko varijanti kako da napravim predmet koji sam nacrtao. On kao crtež funkcioniše, ali kao objekat bi bio još zanimljivi. U glavi su mi se vrtele kombinacije, a u ateljeu su mi se, posle izleta, stvorila tri aparata. Jednog trenutka rekao sam: To je to. I onda je nastala čitava serija.

Paula Miklošević: To je jedini projekat za koji tvrdiš da je nastao kao proizvod slučajnosti, prepoznavanja, da nije nastao racionalno.

Nenad Bračić: Da, bez unapred pripremljene priče, bez scenarija.

Paula Miklošević: Kako uklapaš elemente pošto su svi vrlo različiti, pošto ima aparata na štakama, sa krilima, sa naslikanim elementima?

Nenad Bračić: Nekad pođem od posmatranja samog oblika cigle, neki put od inicijala koji su gravirani na cigli a koji me asociraju na nešto.

Paula Miklošević: Da li su svi elementi koji ulaze u proizvodnju fotoaparata nađeni i prisvojeni predmeti ili neke delove namenski sam praviš?

Nenad Bračić: Sve je nađeno i kasnije kombinovano, uklapano u jednu celinu, sve su fragmenti. Baš disciplinovano radim na tome da budu predmeti koji imaju konzervativno osećanje slojeva vremena. Da budu što stariji, da budu oblikovani kao što se desilo sa svim tim ciglama i predmetima da su izvađeni iz Dunava. Svi su oni nekada nečemu služili.

Paula Miklošević: Da li u ovom projektu svesno vršiš inverziju ready made-a? Naime, krećeš od  odbačenog predmeta i u izvesnom smislu ga snižavaš na savremenu, upotrebnu stvar -  kreiraš fotoaparate koji simbolizuju, ali ujedno i kritikuju tehnološki napredak, jer u stvari ti radiš sa starim ciglama koje se više i ne proizvode.

Nenad Bračić: … I vraćam ih u život. Ne znam, možda. Nisam ni primetio da se to desilo. Moj cilj je krajnje praktičan - da dovedem odbačene predmete u novu funkciju, da im dam nov smisao, novu biologiju.

Paula Miklošević: Proizvodiš novu marku srpskih fotoaparata pod markom Sory umesto Sony - znači poigravaš se sa markom Sony, ali i Sorry je ujedno aluzijana na priču u kojoj se stalno potencira kako smo mi tehnološki zaostali u odnosu na Zapad.

Nenad Bračić: Može tako da se tumači, mada je meni cilj bio samo da malo razveselim publiku. Ono što sam pre svega hteo je da da pobegnem od starog načina rada, jer bi ovo bio četvrti projekat koji ima istu konceptualnu bazu, pa su na neki način fotoaparati bežanje od šeme. Zato mi se čini da su oni naišli iznenada kao otkriće. Mislim na Kremzar i Žrtvovanje koji manje-više imaju sličnu šemu: tri sloja kojima je prethodila priča. Podsvesno sam želeo da pobegnem od ukusa ponavljanja iste šeme rada, pa sam uleteo u proizvodnju fotoaparata.

Paula Miklošević: Sada kad se osvrneš na fotoaparate da li misliš da ti je uspelo da pobegneš od stare šeme?

Nenad Bračić: Nisam siguran, desilo mi se to da sam opet dobio priču, da sam opet dobio mit,  artefakt, istorijski falsifikat, dopunu istorije i sve one atribute koje smo imali u ranijim radovima. Kako ih sve više završavam deluje mi da nisam mogao da pobegnem, da sam došao na isto.

Paula Miklošević: Time se opet vraćamo na početak, zar ne? Ipak, čini mi se da nema potrebe za bežanjem od sebe, pošto ironija, ali i samoironija čine bitan kvalitet tvog rada koji istrajava i čini ga svežim.

Nenad Bračić: Trudim se da sve ima finu verziju, veselu, nežnu. Ne bih želeo da preteram sa poigravanjem. Duhovitost je vrlo važan element celog koncepta, ali samo pod uslovom da ne pređe u grubu varijantu.

Paula Miklošević: Koje su ti istorijske i tehnološke reference? Da li postoje konkretni modeli aparata koje rekreiraš od cigala?

Nenad Bračić: Na početku nisam pratio tu liniju, nego su aparati spontano nastajali od delova koje sam imao na raspolaganju. Kasnije kad se već formirala određena grupa pojedinačnih primeraka, shvatio sam da gotovo nesvesno imitiram odeređene marke aparata koji se pojavljuju na tržištu. Tada sam odlučio da napravim čitavu seriju modela koji će pokriti istorijski-tehnološki  razvoj fotoaparata, od kamere obskure, preko aparata sa mehovina, do refleksnih kamera, pa sve do digitalnih aparata sa LCD displejom. Sa druge strane, zavisno od oblika cigli, uživao sam da dizajniram različite oblike aparata, od ruskog Zenita, preko popularnnih idiota, pa sve do kino projektora i aparature za povećavanje.

Paula Miklošević: Koje bi modele izdvojio?

Nenad Bračić: Ono što bih izdvojio su idiot aparati, jer su nastali uklapanjem svega dva ili tri dela: cigla, šraf i kamen ili kutlača kao blic. Tako kod jednog aparata dno pivske flaše zamenjuje fiksni objektiv, a kod drugog feder starog madraca predstavlja zum objektiv. Ova igra pronalaženja novih funkcija predmetima koji deluju beskorisno je ono što me najviše raduje u ovom projektu. Takođe, uživam što tu radost delim sa publikom. Što su se više radovali posmatrači mojih aparata, to sam ja imao sve veću proizvodnju.

Paula Miklošević: Šta ti je početna inspiracija za pojedine komade?

Nenad Bračić: Uglavnom je u pitanju sam oblik cigle. Na primer, jedna cigla koja je izbačena iz proizvodnje, a koja ima dijagonalnu armaturu me je inspirisala da napravim aparate sa mehom. Da nisam našao takvu ciglu, ja nikada ne bih napravio takav aparat. Pojedini oblici celih cigala su zahtevali i postamente, što me je uvelo u sasvim novu priču pronalaženja gotovih predmeta koji bi odigrali ovu ulogu. Moj prvi srećni pronalazak je bio stalak za cveće od varenog gvožđa vrlo autentičnog dizajna. A onda sam krenuo da eksperimentišem sa drugim oblicima: pa se i štaka pokazala kao vrlo korisna, čak i molerske četke i slikarske četkice.

Paula Miklošević: Kako daješ nazive svojim aparatima?

Nenad Bračić: U mnogim slučajevima je na osnovu prve asocijacije. Tražim koren neke domaće reči kojoj dodam sufiks nekog čuvenog modela: npr. Lajka postaje Sojka i Cajka, Rolajfleks zamenjujem sa Spirofleksom i tako dalje. Nekada inicijali urezani na ciglama postaju inspiracija za igru rečima, odnosno pretvaram ih u robnu marku: cigla sa utisnutim slovima BJ jepostala telo kino projektora Bratstvo i Jedinstvo. Takođe postoje aparati koje posvećujem određenim istorijskim ličnostima ili prijateljima: aparat Men Rej je omaž mom omiljenom fotografu, naziv Titoreks govori sam za sebe, dok je Slavareks posvećen Slavku Timotijeviću...

Paula Miklošević: Koji ti je aparat posebno drag; da li bi uopšte istakao neki pojedinačni primerak?

Nenad Bračić: Uvek ih izlažem kao kolekciju, u različitim varijantama, jer osmišljavam instalaciju zavisno od prostora. Ali postoji jedan aparat koji mi je značajan zbog činjenice da sam ga pronašao kao skoro gotov proizvod. Naime, cigla je već bila srasla sa zatvaračem od pivske flaše, koji sam prepoznao kao objektiv na telu aparata. Moja jedina intervencija je bila dodavanje blica u vidu zarđale metalne maske za stonu lampu. Uspeh ovog poduhvata je potvrdio moj prijatelj fotograf Dragan Pešić, koga je ovaj rad podsetio na stari aparat svog oca, posebno po formi blica. Ispričao mi je kako se u mladosti, posle celonoćne pijanke, vratio u očev studio i greškom pobrkao noćnu posudu sa blicom fotoaparata u koji se obilno pomokrio. Tako sam odlučio da mu posvetim aparat, pa sam ga nazvao Drapež.

Paula Miklošević: A aparati sa ptičijim krilima?

Nenad Bračić: Uvek mi je bilo smešno kad sam kao mali išao da se fotografišem, a fotograf bi, da naglasi važnost trenutka i natera me da pozira potpuno ozbiljno uzviknuo: Ptičica!, kao da će ona stvarno da izleti iz aparata. Zato sam na svoje aparate od cigle ugradio prava guščija krila. Jedan aparat čak ima malu plastičnu ptičicu zatvorenu iza rešetaka.

Paula Miklošević: Faktično izvrćeš stereotipe i pronalaziš komične asocijacije. Ipak, ono što je meni najduhovitije u celoj seriji aparata od odbačenih cigala je da neki od njih stvarno rade.

Nenad Bračić: Najveći cinizam je da su aparati stvarno proradili zahvaljujući mom komšiji koji se bavi instaliranjem sigurnosne opreme i poseduje čitav niz minijaturnih kamera za nadgledanje. Odmah sam to iskoristio da svoje radove nadogradim i tom interaktivnom komponentom. Naime, te kamere su skrivene u «objektivima» mojih aparata i direktno povezane sa video bimom ili televizorom. Tako moje cigle na kraju ipak postaju pravi «aparati». Time stvaram jedan pomak od puke estetike, jer oni tek sada postaju funkcionalni u bukvalnom smislu. Igra se time nastavlja, jer imam novi proizvod u vidu video dokumenta. Tako se vraćam na svoju staru tvrdnju da nijedan rad nije u potpunosti zatvoren i završen, već ga uvek nastavljam  premeštanjem u novi kontekst. To je beskonačan kružni proces, koji me uvek ispočetka iznenađuje.

Paula Miklošević: A šta dalje?

Nenad Bračić: Za sada nastavljam da radim na kolekciji i da je proširujem. Otvaraju se i neke nove mogućnosti, ali za sada su još uvek u formi ideje. Ono što mi trenutno najviše prija je da posmatram kako ljudi reaguju na moje aparate. Možeš li da zamisliš koliko bi neka naša buduća civilizacija bila zbunjena kada bi vršila arheološka iskopavanja i pronašla moje fotoaparate?