Opipljiva trodimenzionalna realnost dvadesetih godina 21. veka je pretovarena. Kroz nju struji ravnodušnost spram neiskazivih senki emocija. Novonastajući umetnički predmeti, posebno oni nepomerljivih svojstava, sada su drukčiji od etapa stoletnih modernističkih utopija. Fizičnost se pokazuje vidljivom za sve materijalne tragove iskušavane, unapređivane i razarane civilizacije. Likovna dela povezana s pojmovima prostiranja, mada sežu od Euklidovih samerljivih opažanja čulom vida, akcentuju raznorodne, neretko brutalne senzacije pojavnosti i opasnost tuđih ili naših učestvovanja. Brižljivaizrada i mehanicistička razvojnost stabilno opstaju, uprkos zasićenjima virtuelnih ubrzanja, digitalne pouzdanosti, ekransketransmisije i razornih eksponiranosti. Zbijena višestrukost iskušenog života prostire se u metežima dosegnutog i dugotrajnog društvenog zamora.

Kada je G. F. Lajbnic (1646–1716), određivao samosvojno jezgro pojma monade, odao je simboličku logiku prostorno razuđenih udaljenosti. Opit nad uočenim, zaokruženim, ali nedodirujućim telom, taj božanski prauzrok bio je prostorno-vremenski svet materijalnih stvari i bića. Po Lajbnicovoj razradi, zasebnost pojava u prirodi podvrgnuta je odnosima zauvek nesličnih objava. Svet takve odvojenosti predmeta, identiteta i svojstava nije daleko od metafizičkih zamišljanja u razumu i veri ljudske jedinke. U istoriji predstavljačke umetnosti i kroz slikovitost jezika, činjenica ruševnosti zauzima geološka suočenja iskustva nad energijom ohlađene zemlje, nad svima raspoznatljivim, kao i zaumnim putem snoviđajnog iskušenja.

Kaleidoskop čulnih iskušenja, svetlosti i materijalnosti, izdvaja se u naslućenom i definisanom pojmu monade kao agregata harmonije. Osnove ispitane fizičke realnostijesu i izražajni modaliteti koji za svakog od troje umetnika dopiru iz grafičke umetnosti, iz skulpture kao i iz slikarstva. Zaustavljenost pojmovnih entiteta njihovih dela sačinjava pravce zamišljaja naučno samerljivih rotacija i elektromagnetizma kosmičkih pulsara. Ogledalska osnova kompaktno unesenih obojenih površina čini viseći predmet izdeljenih kvadrata i trouglova (Danja Tekić) koji je po silikatu prenosno blizak petrifikaciji geološkog uzorka nalik masivnom kamenu (Milan Kulić), ali i modelu -fantazmatski sferičnoj površini viseće kugle – posredujućoj sugestiji kože (Vaštag Vendel). Međuodnos geometrijskih konstanti (stena, kvadrat/ trougao i kugla) odaje vitalistički pristup arhipojmovima i potenciranje fizičkog i biološkog domašaja, jednako u svojstvimateksture upotrebljenih materijala i statičkih zahteva.

Značenjski merni sistem celine Pulsar, doziva kosmičku nepoznanicu i astrofizičko osmatranje neutronskih čestica. Novonastala arscombinatorianaglašava realnu bačenost u granice sveopštih življenja pod rotacijom i gravitacionim održivostima. Prepreka ulaza evocira geološko mineraloški sediment u pravcu slutnje mogućeg vančulnog sveta. Drevno atlasovsko održanje masivnosti Milana Kulića jeste ekstrapolacija materije i njene neizvesne, optički dvosmislene težine. Teza doktora Frojda da ljudska vrsta ima prenatalnu nostalgiju povratka u mineralno stanje ili okamenjenost, deo je strukturnih dozivanja biblijskih mitova i proročkih zapisa. Ujedno, iskustvo ekspresivne rustičnosti osvetljava krizu koja se javlja paralelno s minimalizmom i naglašava pitanje granice koju je nosila revolucionarnost zapadne umetnosti šezdesetih i sedamdesetih godina. Predmet sastavljen od 30 kvadratnih i 12 trouglastih ogledala Danje Tekić jeste ogled prelamanja temporalnosti. Vizuelni kolektor uzajamnih odnosa malenih ogledanja, ujedno je hronometar kinetike proticanja. Unutar sve očiglednije distopijske potvrde, kao i bez tehnoloških izvoda, ovakvo previjanje slike sveta postaje egzistencijalni agregat pokretljivosti.

Visećom sferom prečnika od 170 cm, Vendel Vaštag uvlači razmeru prosečne visine primerka ljudske vrste, dok površinski epiderm prenosi u topološki tretman izobličenja. Politička, istorijska i posthumana realnost trećeg milenijuma pokazuje da su postupci u umetnosti pre više od šezdeset godina, kritike kapitalizma i potrošačkih ekspanzija potrošeni. Njihov status muzejskih relikta je i besramno trofejsko suočenje sa preobraženom odbačenošću individue.

Nepomičnost zacenjene današnjice, kulturološki, prirodni alarmi, ekonomska i politička upropašćenost nalaze se unutar strukturnih zahvata njihovih tvoraca. Pulsarse u alegorijskoj optici likovnih dela ukazuje kao posredna nedokučiva ektoplazma tajne, dajući nam striktnu geometrizaciju prisustva i preko paradoksa postaju značenjski svetionik. Ponuđena iskustva njihovog prisustva jesu otisak monumentalnog toka i trajanja. Kosmička daljina, nestajanje i aktivna treperava napetost za nove nivoe opstanka.

Nikola Šuica

• Danja Tekić (1989). Završila je osnovne i master akademske studije na Grafičkom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, gde je i doktorirala (mentor dr Mileta Prodanović). Dobitnica je više nagrada.
• Milan Kulić (1988). Završio je osnovne i master akademske studije na Vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu gde je i doktorirao (mentor dr Radoš Antonijević). Dobitnik je više nagrada.
• Vaštag Vendel (1986). Diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a trenutno je na doktorskim umetničkim studijama istog fakulteta.