Koja je najbolja definicija korova? Sve ono što baštovan ne želi u svom vrtu! Branimir Karanović, naš poznati grafičar i fotograf, međutim, vrlo je širokogrud i tolerantan baštovan. U svojoj umetničkoj bašti, on prepoznaje, uzgaja i čuva mnoge "biljčice", fosile, krhotine i drangulije koje bi neko, s manje likovnog i istorijskog senzibiliteta, neopravdano počupao i pobacao kao korov i đubre.

 Pre desetak godina iskoristio sam jednu Karanovićevu mozaičku kompozitnu fotografiju – grafiku, za naslovnu stranu svoje knjige o arheologiji. Na grafici je prikazano prazno parkiralište buvlje pijace, s označenim pravougaonim mestima za parkiranje i s gomilama đubreta ostalog posle pijačnog dana. Bolji prikaz arheologije nisam mogao poželeti. Upravo to mi arheolozi radimo: istražujemo suve ljušture i efemerne ostatke nekadašnjeg dinamičnog života, obeležavamo ih, smeštamo u četvrtaste "sonde" i pokušavamo da im interpretacijom udahnemo život. Najčešće su u pitanju ruševine, šut, otpad, krhotine, kosti – drugim rečima – đubre. Ponekad budemo nagrađeni i kakvom figurinom, fibulom, naušnicom – arheološkim cvetom koji je izrastao međ korovom i smećem. Arheologija đubreta je sastavni deo arheologije sadašnjice, koja je relativno nova, ali ravnopravna arheološka disciplina. Proučavanje đubreta, recimo, pokazalo je da su neke od najvećih ikada napravljenih ljudskih tvorevina deponije, a da se arheološkim sredstvima može vrlo precizno utvrditi savremena neracionalna potrošnja i odsustvo ekološke svesti. Arheologija sadašnjosti otkriva današnju materijalnost ljudskog postojanja, a jedna od njenih strategija je oneobičavanje svakodnevice, čime se otvaraju brojni zanemareni i skriveni aspekti kulture.

Upravo tom otkrivanju neobičnih i skrivenih veza između prošlosti i sadašnjosti posvećena je izložba Branimira Karanovića "Fosilizacija". Na dva komparativna kvadrata svake grafike prikazani su arheološki i paleontološki ostaci – fosili, ekofakti, artefakti, kosti, otpaci... S jedne strane drevni, a s druge iz vremena koja se sada naziva "antropocen" i označava posebnu geološku epohu presudno određenu ljudskim delanjem. Karanovićeve grafike probijaju hronološke barijere, a njegovi "uporedni životi" fosila, arheoloških ostataka i svakodnevnih razvaljenih, odbačenih i zapostavljenih predmeta svakako oneobičavaju sadašnjost i uspostavljaju jasnu, neraskidivu vezu s prošlošću. Sličnosti između fragmentovanih vinčanskih figurina i delova plastičnih lutki, fosilnih amonita, puževa i modernih cirkularnih testera, brusilica, eksera, matica i šajbni na Karanovićevim grafikama nisu samo formalne, niti su puke likovne dosetke. One su pokazatelj duboke, organske veze. Kao što drevni prešljenovi, astragali, i moderni grafiti otkrivaju bezvremenost igara, tako i podignuta ruka pozdravlja i blagosilja sa srednjovekovne freske i današnje fasade. Školjke i prilepci na odbačenom komadu ribarskog užeta neraskidivo su povezani s rebrima i kičmom iz drevnog groba, ali i s nama samima.

Branimir Karanović na svojim grafikama prastarih i modernih antropocenskih fosilizacija postavlja važna, fundamentalna pitanja koja povezuju umetnost, nauke o prošlosti, ali ih čak nadilaze u opštijem filozofskom i biološkom smislu. To su pitanja opstanka. Ona su aktuelna i tiču nas se svakodnevno, sa svakim udahom zagađenog vazduha, nestankom drveta ili planinske reke. Karanovićevi uporedni kvadrati nas podučavaju da smo svi u prirodi povezani, te da smo oduvek i bili, ali nas i upozoravaju na krhkost života i njegovih ostataka. Današnje đubre i nekadašnji fosili nas s Karanovićevih grafika snažno opominju, likovno i moralno. Pitanje je samo da li ćemo shvatiti upozorenje i preispitati sopstvenu definiciju korova.

Aleksandar Palavestra