Kroz doživljaj prirode, odnosno analizu mikro sveta, koji koristi kao simbol prolaznosti materije, pronalazi sopstvene narative u kojima se organsko i apstraktno  preklapaju, transformišu aludirajući na fenomene nastajanja i nestajanja.

Svedenim, asocijativim oblicima, bogatom teksturom i svežim akcentima boja kao delom sopstvene likovne ikonografije, Danijela Dimitrijević interpretira organski svet promena. U fokusu  interesovanja su fragmenti stenja, ili fosilni ostaci prekriveni patinom vremena  kojima na sugestivan način beleži setna, melanholična osećanja prolaznosti. Amorfne organske forme se pokreću u igri svetlosti i senki, zauzdane  dozom geometrizma, ispunjene  mrežom debljih ili tanjih crnih linija koje žive svoj život doprinoseći ubedljivijem, dinamičnijem efektu.

Unoseći u celokupnu likovnu kreaciju deo setnih razmišljanja i  nostalgičnih raspoloženja na sebi svojstven način definiše procese promene materije kroz koje provejava senka prošlih vremena.

Istražujući  kompleksne transformacije svega vidljivog i nevidljivog u  neminovnom protoku vremena dolazi do spoznaje sopstvenog bića  i zakona univerzuma osluškujući snažne  emotivne impulse. Izgradivši vlastiti put u našoj savremenoj likovnoj praksi nastavlja da traga, analizira, eksperimentiše sa grafičkim tehnikama i čistim, slikarskim zakonitostima formirajući zanimljiva likovna ostvarenja.

Danijela Dimitrijević poseduje zreo, jasno formulisan likovni jezik u kome problematizuje složene odnose u prirodi na odmeren, indiskretan način nastavljajući da beleži vlastita osećanja života i sveta.