Pri prvom susretu sa Angelininim radovima, posmatrač bi pomislio da ona teži da opiše i prenese ono što je pojavno. Takva pomisao je delimično istinita. Kontrastni odnosi kojima gradi prostor, način na koji se poigrava linijom i formom "opisuju" pejzaž, zatim grm, tlo, nebo... Takav stav odnosi se samo na delić istine. Ostali "delovi" mogu se osetiti kroz prisustvo nečega što nije pojavno, a što ga prožima - artikulisano i osvešćeno u likovnom izrazu mlade umetnice.

Likovno delo je odraz prirode samog stvaraoca. Ali, šta podrazumevamo pod pojmom "priroda"? Celi istorijat likovne umetnosti mogao bi se svesti na razmišljanje o figurativnom i apstraktnom i kategorisanje u različite umetničke epohe i stilove. To doživljavam kao odnos pojavne - fizičke stvarnosti koja je suprostavljena onoj apstraktnoj - a koja se ispoljava u podsvesti samog stvaraoca.

Ta dva odnosa nisu suprostavljena, već su mudro i zrelo i objedinjena u Angelininom radu. Pejzaži nisu rezultat posmatranja u klasičnom smislu, jer je njena interakcija sa ovim motivom sasvim drugačija. U trenutku rada ona je pod uticajem prostora koji je deo njenog detinjstva i odrastanja, i prenosi svoj osećaj i razumevanje takvog prostora. Ono što je posmatrano su njene misaone refleksije i obrisi koje teži da "uhvati" dinamičnošću i slojevitošću svog likovnog rukopisa, pre nego što uticaj koji taj trenutak izaziva - izbledi. Njen rad je svedočanstvo takvih trenutaka, zabeleženih u naizgled haotičnom kretanju linije i prostora.

Milena Krivokapić