Foto: M. Stajić

Dobitnik je niza nagrada u Srbiji i inostranstvu, o njegovim delu objavljeno je pet monografija kod izdavača u Parizu, Beogradu i Londonu, a pre nekoliko godina mu je iyašla i autobiografska knjiga pod nazivom "Slikaj i ćuti". "Slikar govori slikajući, kroz svoju sliku. Ipak, poneko, poput mene, ima jaku želju i da prozbori koju, pored toga što slika i vaja. Socijalno sam biće i učestvujem intenzivno u životu koji me okružuje, pa je valjda normalno i da otvoreno kažem svoje mišljenje", pojasnio je u intervjuu "Dnevniku" objavljenom povodom izložbe "Bežanje i gušenje", priređene pre ravno tri godine u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine...

U studijama istoričara umetnosti ističe se da se njegovo slikarstvo kreće iz veoma zamršenog istorijskog čvorišta iz koga se granaju i razvijaju različite poetske diskurzivnosti koje paralelno traju i na domaćoj i na svetskoj sceni, naravno u različitim statusima, dajući svetu umetnosti bogatstvo izraza, stavova i pogleda na svet u ritmu koji je scenu značajno ubrzao i razigrao. "U metaforičkom smislu Šobajić izdvaja motive sukoba, nasilja, izgona i žrtve kao arhetip civilizacije koji se provlači kroz čitavu istoriju a ne jenjava ni u savremenosti bez obzira na tehničko-tehnološki napredak i blagostanje u pojedinim aspektima života ili specifičnim oblastima društva, generalno sveta", navodi tako Slavko Timotijević.

"Da parafraziram Matiju Bećkovića, umetnik je bio tamo gde niko nije bio i video ono što drugi ne vide" govorio je Šobajić o svom delu. "Na mojim prvim slikama su bile gomile i gomile ljudi, znalo je na njima biti stotine figura i te sam slike zvao 'klanice', međutim davno sam to mnoštvo počeo da čistim tako da je već dvadesetak godina u mom fokusu jedna rastrzana figura. Vidi se noga, samo stopalo, deo ruke... ali to je uvek isto bežanje. Progon... Davno mi je Oto Bihalji Merin rekao: Nije važno kako, nego šta! I to je istina. Ima slikara koji misle da je već sama činjenica da su mesecima, godinama cinculirali oko nekog platna, dovoljna da njihovoj slici da snagu, kvalitet, što nema veze sa realnošću. Nije važno s koliko truda, kojim sredstvima nastaje vaše delo, nego šta je to što donosi. Da li je vredno ili nije. To je jedino važno..."

Govoreći o savremenom trenutku u umetnosti, Šobajić nije krio da su mnogi umetnici danas praktično postali šefovi svojih firmi, koje rade poput fabrike i zapošljavaju gomilu radnika, navodeći primere Dejmijena Hirsta ili Anselma Kiefera.

"Ne bih nikada mogao tako. Oni su egzekutori velikih projekata. Ali, da li je umetnost - veliki projekat? Ili je nešto intimno? I zato ću uvek raditi sam... Pravi umetnik je po prirodi stvari buntovnik, subverzivni elemenat društva. Ali takav ne odgovara ovom globalističkom sistemu. Naravno, i dalje postoje umetnici koji intenzivno izlažu i u svom delu jasno iskazuju stav. Međutim, uglavnom je reč o umetnicima koji su već decenijama na likovnoj sceni. Oni još uvek svoja razmišljanja o svetu pokazuju na svoj način. Sigurno je da ima i mlađih, pa i onih mladih, ali su uglavnom ispod radara. Jer, realno je danas jako teško da mladi slikar ili vajar može sam da dokaže i pokaže svoju ideju, da se izbori za galeriju, još manje za neki muzej savremene umetnosti... Suština je u tome da se u vremenu sadašnjem insistira na efemernosti, na prolaznosti, kao i na geslu - što gluplje i besmislenije, to bolje. Novom svetskom sistemu nije potreban umetnik mislilac. Sistem ima svoju kulturu koju širi, prodaje, i ne dozvoljava nikom drugom da misli i dela mimo toga. Slobodan slikar, vajar... u tom megapolisu nikako nije na ceni, naprotiv."

Izvor: Dnevnik