Koja je efikasna pozicija savremenog subjekta danas, da produktivno, konstruktivno, kritički reflektuje svoju poziciju iz ideoliškog okvira u kome živi, punom inkozistencije,kontradiktornosti i paradoksa? Kako neko može da deluje u oviru svog društvenog prostora, ako uzmemo u obzir premisu, da je naša psihološki predodređena, konstitucionalna neprilika da stvaramo ideologije koje imaju imanentnu tendenciju ka samouništenju?

Zaokupljen socijalnim problemima današnjice postavljam pitanje: u kojoj meri današnje ideologije i diskursi moći oblikuju našu realnost tako da ideološki koncepti izgledaju tako prirodni, logični i poželjni za nas?

Moj projekat se sastoji iz serije radova koji na vizuelan način problematizuju "nevidljive sile" koje konstruišu naš doživljaj sveta. Bilo da su u igri misterizni načini na koji funkcioniše današnja preovlađujuća cinična ideologija, neophodna fantazija prema realnom ili medijske simulacije, vođen sam pitanjima: U kojoj meri je moguće istupanje iz utvrđenih ideoloških okvira, odnosno, u kolikoj meri je moguća lična autonomija kao efikasna kritička tačka?

Praktikujući "staru, napola zaboravljenu umetnost ideološke kritike", filozof i psihoanalitičar Slavoj Žižek, u jednom od svojih predavanja iznosi tezu u kojoj definiše način na koji funkcionišu ideologije danas. U globalnim razmerama, živimo u dobu post-političkog, post-ideološkog konsenzusa baziranog na prihvatanju kapitalističkog tržišta i liberalnog državnog uređenja kao organizacioni temelj društva. Zapadni preovlađujući neo-liberalizam funkcioniše sve više kao ideologija, sprovodeći logiku tržišta deluje kroz obrazovne institucije i sve veću privatizaciju javnog domena.

Ovakva cinična ideologija funkcioniše na osoben i gotovo misteriozan način; neko može biti kritičan, potpuno svestan ideološkog cinizma, ali na praktičnom nivou, on deluje i sprovodi kao da veruje u ideološke postavke. Iluzija nije u našem, razumnom, racionalnom prihvatanju stvarnosti, iluzija leži u sferi uverenja i delovanja (u osnovi ideje je Marksov fetišizam robe). Ako je prethodna kritička teza glasila "They don’t know what they are doing, but they still doing it" (Marksov kapital, tom 1), nova teza bi glasila "They know exactly what they are doing, but they still nonetheless doing it".

Ako posmatramo gledajući kroz ovako pesimističnu prizmu, ključno je pitanje, gde je pozicija delotvorne kritike? Gde se nalazi mogućnost promene ako u današnjoj "ciničnoj ideologiji" teško prepoznajemo njeno ideološko lice? Kako da prepoznamo jedan novi vid kreativnosti koji u novom duhu problematizuje cirkularnost kontinentalne filozofske tradicije: da li je moguće istupiti iz cirkularne pozicije društvene kritike, ako je kritički diskurs koji procenjuje strukturu unapred predodređen kritičkim parametrima (bazičnim pretpostavkama) te iste strukture?

Moj rad se sastoji iz serije crteža, instalacija, interdisciplinarnih radova, koji na ironičan, kritičan i groteskni način predstavljaju savremene društvene fenomene. Inspirisani su predstavama i vizuelnim citatima koje pronalazim u svremenim medijima – internetu, filmovima, časopisima, društvenim mrežama.

Damjanović Predrag