Sretko Divljan napaja se na presnoj materiji životnog realiteta. Sa jednom ritualnom lakoćom ovaj umetnik prikazuje bizarne tipove gradskog variétéa. Na slikarskom polju memorisano je toliko lica, figura i životinja. Životinje i ptice, koje kulturološki posmatrano, imaju važno mesto ne samo u našoj ličnoj, već i u kolektivnoj uobrazilji, čest su predmet Sretkovog slikarskog bavljenja. A u svakoj životinji ili ptici otelovljena je neka naša nesvesna požuda. Za Divljana životinje su sušta slika životinjskih sila u čoveku. Kao i slikare sa Monparnasa Divljana zanima žensko telo kao neiscrpna antologija oblika, nedokučivi simbol i najveća misterija koja stoji nasuprot neumitnosti ništavila. Žensko telo je kod ovog umetnika arkanistički tajanstveno jer nas uvodi u svet ženskih čari i erotskog kosmizma. Na slikama Sretka Divljana susrećemo se sa različitim tipovima žena među kojima ima i onih što pripadaju fatalnom tipu vampa. Sretkove ličnosti su često devojčice koje još nisu dospele da budu žene, gotski gracilne devojke zaustavljene u svojoj mesečarskoj nedodirljivosti.

U samom jezgru ovog slikarstva stoji jedna autentična narativno-amblematska komponenta. Sretko Divljan je sceničan slikar koji uvek iznova uspeva da pronađe nove, začudne konfiguracije svojih figura. Sve je na njegovom slikarskom polju pažljivo vizuelno osmišljeno i likovno strukturisano da nas navodi da i sami preispitamo svoj koncept poimanja stvarnosti. U procesu izgradnje slikarskog prizora Divljan koristi tehnike aglomeracija, fantastičnih kolažiranja, preklapanja dosetki i paradoksa. Na taj način on tvori jednu vizuelno-narativnu sintezu koja je sva u službi slavljenja jednog svetlog, vedrog pouzdanja.

Divljan ne poznaje mračne štimunge, halucinacije i groznice, već samo senzualnu muzikalnost i jednu scensku, pozorišnu optiku. Njemu su važni samo boja, oblici i muzički ritam. Na njegovom slikarskom polju koloristički muzički odlomci razmenjuju zanose. Svi protagonisti podjednako učestvuju u svečanosti, u nekakvom nepoznatom prazniku. Ovaj umetnik je, kao i Raul Difi pronašao srodnost između slikarstva i muzike. Njegova ustreptala tela ponesena gracioznošću pokreta kao da su omađijana muzikom. U panteističkom duhu mešaju se ljudi, životinje i biljke, a zatim, tu se pleše i raduje buđenju života. Sve je tu oslobođeno zakona zemljine teže. Sve je levitirano, u jednom kataleptičkom stanju između sna i stvarnosti. Na ovim slikama oživljava dionizijska radost slikanja. Divljan slika bez ikakvog kombinatoričkog predumišljaja afirmišući jedan poosobljen vid figurativne veroispovesti koji je više implusivan nego razložan. U ovakvom slikarskom idiomu kome se Divljan priklonio sve odlučuje snažna gestualna vitalnost koja dolazi iz tajanstvenih odluka nagona.

Sretko Divljan slika snažno, ali ne bez estetizacije materije i svog ikonografskog sveta. Pritom prostorno produbljivanje ustupa mesto plošnom fiksiranju slikarskog prizora. Kod ovog umetnika sve je tako daleko od konvencionalne perspektive. Na Sretkovim slikama bude se dionizijska čuvstva koja sve prožimaju nasladom igre. Slikarska inteligencija Sretka Divljana je humorna i burleskna, gestički ponesena i kao kakvim retkim istočnjačkim začinom začinjena zrnom jedne divne slikarske ludosti i sposobnošću estetskog upravljanja apsurdom. Taj deziluzionirajući humor sastavni je deo Sretkove prirode, a ne nešto što je školski preuzeto i nasleđeno. Sretkov lekoviti humor nosi u sebi jednu poetsku suvislost, te upućenost na smisao jednog višeg reda.

Dragan Jovanović Danilov