Dosadašnje slikarsko iskustvo Gorana Despotovskog podrazumeva širok dijapazon shvatanja slike i njene plastičke konstitucije – od klasične slike-motiva, preko slika-instalacija, do minimalističkih jednostavnih monohromih površina i najnovijih struktura.

Zapravo, ovaj umetnik permanentno traga za ostvarenjem slike kao tvorevine koja poseduje vlastitu plastičku autonomiju i zasebno filozofsko-poetsko dejstvo. Pri svemu tome slike/slikarstvo/vizuelne strukture Despotovskog su večito zasnovane na racionalizmu, geometrijskom skladu i konstrukciji, na formalnoj čistoti i jednostavnosti... Dakle, radi se o svojevrsnoj estetici koja ne podrazumeva samo traganje za lepim, nego je usmerena ka ostvarivanju suverenog, medijski "čistog" dela i njegovog smisla.

Zbog toga osobenosti slike ovog umetnika treba shvatiti poput principa koje je moguće primeniti u svakodnevnom životu, pri definisanju našeg sopstvenog odnosa prema vremenu u kome živimo. "Umetnost ima pravo na zasebnost ne da bi se izdvojila, nego da bi svojim modelom bila uzor drugim znanjima i drugim praksama", glasi jedna od temeljnih teza italijanskog teoretičara modernizma Filiberto Mena (Filiberto Menna) – a tu je misao odista moguće pomenuti povodom slika Gorana Despotovskog.

Goran Despotovski na jedan izvanredan način predstavlja personalizovano umetničko govorenje. U njegovim radovima dominira čudesan odnos razuma i osećajnosti. A to danas, mora se priznati, jeste poseban kvalitet. Jer, u globalno umreženom elektronskom vizuelnom sistemu ove slike se razlikuju svojom promišljenošću i zasebnom emocionalnošću... U ovim radovima ispoljava svoju sposobnost da ostvari senzibilizirane prizore, da ih obeleži sopstvenom osećajnošću i – ljudskošću. A to je izuzetno važno, pogotovo u aktuelnom trenutku kada se u umetnosti, baš kao i u našem svakodnevlju, sve agresivnije nameće duh neemocionalnosti, otuđenosti i ugroženosti...

Sava Stepanov
(izvod iz teksta)