Više od pandemije svet bi trebalo da zazire od "povratka u normalu". Prvo zato što je svaki povratak oblik retardacije koji satire prilike, drugo, zato što je normalost postala post-pojam i ne znamo šta tačno označava. Svet od 2020. neće biti isti, u tome se verovatno svi slažu, jer su otkriveni mehanizmi koji imaju moć da za kratko vreme uteraju sve stanovnike planete u jedan tip ponašanja. Fizička distanca ubrzo je postala socijalna, a onda i intimna. Stanovništvo planete postalo je svesno barijera koje funkcionišu na svim nivoima, podjednako materijalnim i simboličkim.

Ksenijine šake više se ne bave neverbalnom komunikacijom. One su verbalne (kucaju tekst poruke na mobilnom telefonu) i ne komuniciraju (odašilju SOS signal sa jedne teško pogođene subjektivnosti u obliku kartezijanske lažne utehe ego sum). Likovnost se predaje vizuelnosti. Crtež i slika postaju stari zanat, a prizorna površina predlog za organizaciju piksela na korisničkom interfejsu.

Ostaje neka nejasna forma prkosa, ali publika koja bi se pokolebala primerom iskrenog žrtvovanja kao da više ne postoji. Pobuna nije solilokvij. I jedno i drugo se pretvaraju u poslednji poziv u pomoć. Ksenijini crteži su oproštajne slike s one strane online sveta. Njih zamenjuju stvarne ruke i stvarni mobilni telefoni u "novoj normalnosti".

Dok i stvarnost ne postane post-pojam.

Čedomir Janičić