Dominantno se bavi skulpturom, negujući specifičan pristup ovom mediju kroz asamblaže i redimede (ready made). Koristi stare, nađene i sakupljani predmete koje međusobno kolažira i montira u novonastale vajarske tvorevine ili ih sa minimalnim gotovo zanatskim intervencijama "reciklira" i izlaže dajući im karakter umetničkog dela. U kontekstu njegovih radova prepoznajemo aluziju na različite teme svakodnevice kojima umetnik pristupa sa dozom ironije i sarkazma. Na svom semantičkom nivou Caranovićeva dela potvrđuju trajno bavljenje pitanjem fenomenologije umetničkog dela i vizuelne predstave kao istorijskog traga.

Izložba u Nišu je motivski jedinstvena celina, gotovo zbirka iz umetnikove lične kolekcije odbačenih, igrom slučaja nabavljenih predmeta. Čine je metalne kecelje sa kožnim remenjem koje su nekada koristili mesari u klanicama. "Postavljene na zid galerije one deluju i svojom pukom neznačenjskom materijalnošću, kao i svom indeksičnom prirodom, kao mesta fizičkog upisa različitih konteksta kroz koje su prošle, te i kao okidači za aktiviranje različitih simboličkih sadržaja i imaginarnih projekcija" piše u predgovoru kataloga izložbe likovni kritičar Stevan Vuković.

Prepoznajući neiskorišćene estetske potencijale (taktilne vrednosti, bogata struktura, izrazita materijalnost) predmeta koji su imali pre svega utilitarnu funkciju, Caranović im daruje novi život, transformišući ih u umetnička dela novog značenja i dodatnih simboličnih vrednosti.