Nova izložba, nazvana "Forme koje seku život", u Savremenoj galeriji u Subotici, donosi meditativniji i svedeniji umetnički izraz i distancu prema aktuelnom, društvenom i  angažovanom. Izložbu će 17. septembra 2021. otvoriti istoričar umetnosti, kustos i građanski aktivista Novi Nebojša Milenković, ujedno i autor teksta u katalogu.

Art magazin: Šta znači ta rečenica da je život kompozicija?

Janoš Tarko: Počeo sam da stvaram još od najranijeg detinjstva. To je esencijalni i neodvojivi deo mog celokupnog bića. Imam veliku sposobnost opažanja svega oko sebe, a čula vida i sluha su mi najizraženija. Život je, kao i slika, kompozicija. I u životu i u umetnosti mi određujemo kako ćemo i šta raditi, kako ćemo postaviti stvari. Tu je naravno i efekat slučajnosti na koji ne možemo uticati. Iz celog tog miksa izvire i ono nesvesno, što je meni posebno interesantna tema.

Okruženi smo nekom vrstom konstantne kataklizme, karnevala, ludila, straha i strepnje. Bežimo od toga kroz rad, hedonizam, zabavu, druženja, tražimo smisao u besmislu ili prividnom smislu. Strah igra veliku ulogu u umetnosti. Umetnost jeste, na neki način, beg od stvarnosti, ali istovremeno i ogledalo iste.

Gomila negativnih, tragičnih i tužnih stvari se dešavala u zemlji u kojoj sam rođen i u kojoj živim. Ni u ličnom životu nisam pošteđen nekih teških momenata. Verujem da je celo to iskustvo uticalo na moju umetnost. Život je surov, kratak i lep, pa ko šta ugrabi. Moja umetnost je neka vrsta fuzije humora, ironije, tragedije, groteske.

Art magazin: Na početku razgovora jedna digresija i pitanje koje odavno želim da postavim: da li je crvena boja na tvojim slikama samo boja ili krv?

Janoš Tarko: Crvena jeste često prisutna. Negde simboliše sreću, veselje i strast, a negde patnju, bol i krv. Realnost je takva. Rodimo se, živimo, volimo se, svađamo se, mrzimo se, uživamo, patimo i onda dođe taj beskompromisni kraj. Taj apsurd  postojanja me fascinira. Moji prethodni radovi su bili mnogo koloritniji. Boje su bile raznovrsnije i jarke. U novim radovima sam minimalizovao kolorit. Crvena je i dalje veoma prisutna, pored nje tu su u velikoj meri crna, bela i plava.

Art magazin: Slika je postala jako uzan okvir onoga što želiš da kažeš, iskače u trodimenzionalni kolaž ili asamblaž, u neki vajarski rad. Kad je slika postala skučena?

Janoš Tarko: Malo sam se zasitio dvodimenzionalne površine, ali to ne znači da slikarstvo ne smatram jednim od svojih primarnih načina izražavanja. U ateljeu sam okružen raznim stvarima koje kao da mi mašu i mole da ih upotrebim, pa sam počeo da eskperimentišem sa njima. Tako sam uplovio u neke nove vode. Imao sam potrebu da obogatim plošnost slike, da bude opipljivija, pa sam povremeno ubacivao pesak u boju, kombinovao razne kolaže, stvarajuci tako teksturu na površini slike.

Pre neku godinu sam interesovanje preneo na asamblaž, objekte, skulpturu, na kombinaciju različitih medija, tehnika i materijala. To je bila jedna umetnička eskplozija za mene! Ulazak u jedan potpuno novi, neistražen i uzbudljiv svet. U kratkom vremenu uradio sam mnogo novih radova. Izlagao sam ih, često u kombinaciji sa nekim muziciranjem u pozadini ili sa performansom. Publika je bila iznenađena, ali vidim da se većini dopalo.

Počinjem sve više da sledim svoju umetničku intuiciju koja naginje multimedijalnom izražavanju. Osećaj zadovoljstva kad ostvariš neke nove ideje je neizmeran. Mnoge od njih planiram da uskoro i ostvarim. Naravno, sve zavisi i od trenutne  situacije sa pandemijom. Nijedno vreme u istoriji nije bilo potpuno idealno, al umetnost je uvek znala nekako da opstane, pronađe put, manje-više.

Art magazin: Kažeš da koncept dolazi tek kad radove postaviš u galerijski prostor, da su slike proizvod emocije, podsvesnog i neizrecivog; s druge strane, ima dosta racionalnog, misaonog, fine persiflaže u tome kako nasloviš svoje slike.

Janoš Tarko: Da, tako je. Ne opterećujem se previše nekim unapred osmišljenim konceptom. Kod mene on nastaje paralelno sa procesom rada. Postoji neka neizvesnost i uzbuđenje pre završetka svakog dela, isti osećaj  prisutan je i pre nego što se ceo serijal izloži prvi put.  Oslanjam se na intuiciju i na sam proces rada. Priča naravno postoji, traje od prvih mojih ozbiljnijih koraka u umetnosti, pa do sada. Naslovi su često dvosmisleni, ironični i enigmatični i u velikoj meri upotpunjuju moja dela. Ima tu i dosta igre rečima. Novi radovi su rađeni raznovrsnim tehnikama, tematika je drugačija od prethodnih, a i sam čin izlaganja je izazov.

Art magazin: Još na prethodnim postavkama uočava se da su tebi i svakodnevne stvari predmeti umetničke transpozicije, da je i sam pogled na okruženje je umetnički postupak.

Janoš Tarko: Trenutno mnogo spontanije i raznovrsnije stvaram i uživam u tome. U ateljeu sam okružen raznim stvarima, otpacima, ostacima, interesantnim objektima koje skupljam, uzmem od njih šta mi treba i tako nastaju ideje i nova dela. Paralelno radim više radova, pa kad mi dosadi da radim na velikoj slici gde su potrebni veće strpljenje i koncentracija, onda prekinem rad na par dana i posvetim se nečem spontanijem, kao npr. asamblažu ili kolažu. To me osveži i daje energiju za dalji rad.

Svakodnevni objekti oko nas mogu biti veoma interesantni. Od svega možete napraviti umetnost. Puno je ideja, malo vremena, a ovaj način rada mi pruža mnogo mogućnosti, drugačiji je proces, uzbudljiviji. A može da ostane i nedovršen...

Art magazin: Tvoje slike u dve i tri dimenzije su još uvek težak fizički, ozbiljan, zidarski posao, još uvek si zamazan od slikanja i rada. Kako odolevaš novim tehnologijama u vizuelnoj umetnosti?

Janoš Tarko: Volim taj manuelni deo rada, da nešto uradim rukama, da zalepim, nacrtam, isečem, da se u potpunosti i fizički i mentalno unesem u proces. Uživam radeći u svom ateljeu, u svojoj laboratoriji boja i oblika, u tome da se umuljam, da stvaram i oblikujem, da imam opipljivi kontakt sa materijom koju obrađujem. Volim da osetim četkicu pod rukama, boju kako se razvlači, glinu kako se oblikuje, žice gitare pod prstima, zvuk i udarac perkusija pod dlanovima. Ta neposrednost  je jedna fantastična simbioza, a ujedno i neka vrsta meditacije.

Art magazin: Uvek mi se činilo da je upravo taj fizički, teški, materijalni kontakt sa stvaranjem novog, novog sveta ili univerzuma, onaj inicijalni momenat zbog kog se ljudi odlučuju da se bave likovnom umetnošću.

Janoš Tarko: Mislim da svaki ozbiljniji umetnik treba da prođe kroz fazu učenja nekih osnova, sa ili bez škole. Da zavrne rukave i dodirne materiju, da je savladava i bori se sa njom. Inicijalni momenat je kad vidite da se vaš trud isplatio i osećate napredak, to vas tera dalje. Borba između umetnika i njegove umetnosti je velika. Nekad mrziš ono što radiš, nekad misliš da si genije. To je beskonačan proces samokritike, rada, uspeha, neuspeha, razočaranja, tuge i sreće. Iz svakog svog dela naučim nešto novo i trudim se da ne upadnem u šablon, u komfornu zonu konstantne monotone stilske prepoznatljivosti. Da li mi stvaramo da bismo ispunili naš ego, da bismo bili voljeni, hvaljeni i svakako prodavani ili stvaramo zato što to istinski želimo i verujemo u svoju umetnost koja nas odvodi u beskonačan svet otkrivanja samog sebe, sveta oko sebe svetu oko sebe? Umetnost je veoma intiman čin. Vi sebe dajete drugima na tacni. Pitanje je šta ćete staviti na tu tacnu, brzu hranu sa primamljivim jeftinim sočnim prilozima ili nešto specifično i začinjeno samo vašim aromama, koje se možda neće odmah svima svideti.

U svakom slučaju, ne osuđujem nikog. Svaki umetnik je priča za sebe i njegovo je pravo da se bori za svoje mesto pod suncem. Živimo u vreme ekstremnog tehnološkog napretka i danas svako može za sebe da tvrdi da je umetnik. Treba se u tom okeanu haosa snaći, pronaći, ostvariti i uspeti.

Art magazin: Savremena umetnost, rekli bi njeni poklonici, savršeno artikuliše probleme, teskobe, nedoumice, tačke pucanja savremenog društva. Pored toga što umetnik radi iz sebe, iz unutrašnjosti koja pulsira, za koju si i sam rekao da je puna strahova, ushićenja, uzbuđenja, čini mi se da odgovara i na kolektivno, svesno ili nesvesno. Tvoje slike su uvek subverzivne, uvek su takav odgovor na okruženje.

Janoš Tarko: Tako je. Od rane mladosti sam slušao, svirao i komponovao alternativnu, underground i punk muziku koja je već sama po sebi bunt. Teška vremena devedesetih su doprinela mom kritičkom stavu prema društvu i svetu u kom živimo. Želja da se kaže svoj stav i mišljenje je ogromna i nesavladiva. Sve to se negde, svesno ili podsvesno, provlači i kroz moju umetnost. Stvarnost oko sebe vidim kao apsurdnu i to iskazujem kroz svoju umetnost sa dozom ironije, groteske, humora, pa čak i fantastike i horora. Ljudi koji prate moju umetnost to vrlo dobro opažaju. Trudim se da budem dosledan samom sebi i da uvek idem jedan korak dalje. Mislim da tu leži srž umetnosti: biti svoj, biti originalan i slediti neki svoj umetnički instinkt.

Ma kolko paradoksalno zvučalo, proživeti teška vremena, da li na ličnom ili društvenom nivou, odličan je materijal za umetnost. Bol i patnja pokreću neke neverovatne procese kod stvaraoca. I hiljadu pročitanih knjiga teško da može da zameni lično iskustvo.

Art magazin: Šta je to što ti u tom ambijentu daje sigurnost? Rekla bih da je razlog tome što u svetu, u Evropi, već doživljavaš potvrdu svoje umetnosti.

Janoš Tarko: Izlagao sam u inostranstvu i trudim se da se što češće tamo predstavim. To je ogromno iskustvo, ali s druge strane zahteva mnogo stprljenja, organizacije i finansijskih izdataka, iziskuje puno energije i stresa. Evo banalnog primera: papirologija za iznošenje radova u inostranstvo je komplikovana, umesto da nam olakšaju, satiru nas time, prošao sam kroz to puno puta.

Izlagao sam u nekoliko evropskih većih gradova, a vrhunac je bio Berlin, grad umetnosti, grad slobode ili evropski Njujork, kako ga neki zovu. Spletom okolnosti, poznanstva i sreće, jednoj kustoskinji su se moji radovi jako dopali, pa smo tako uspeli da organizujemo i izložbu u jednoj galeriji u centru Berlina. Fantastično iskustvo! Povezao sam se sa dosta ljudi. A upoznao sam i grad. Berlin vrvi od umetnosti i raznolikosti. Preporučujem svakome kome se ukaže šansa.

Art magazin: Nisi jedini umetnik iz Novog Sada i sa ovih prostora koji tu vrstu potvrde, umetničke i materijalne, traži u Evropi. Je li to budućnost naše scene?

Janoš Tarko: Definitivno nisam. Nekima je dovoljan uspeh koji ovde postignu, nekom je dovoljno samo da stvara, nekom samo da proda i zaradi. Uspeh i potvrda su relativne stvari, svi smo različiti. Kod nas ima puno kvalitetnih umetnika, a za većinu njih ljudi nisu ni čuli. Čvrsto stojim iza toga da je naša scena jaka i da može lagano da parira umetnosti iz ostatka Evrope. Žalosno je što se kod nas jako malo ulaže u kulturu, samim tim mnogo kvalitetnih umetnika ostaje marginalizovano. Verujem da bi većina njih pojurila van naših granica, čim bi se ukazala prilika za to.

U Berlinu sam otvorio neka vrata i ostvario puno kontakata. Povezao sam se sa nekim ljudima, ali nažalost ova pandemija je sve usporila. Verujem i nadam se da će se život kad-tad vratiti u neku normalu. Videćemo šta će biti, ali definitivno mi je cilj da se što češće predstavim i van naših granica.

Art magazin: Kako je za tvoju umetnost bitna je muzika?

Janoš Tarko: Od rane mladosti se bavim muzikom, sviranjem gitare, perkusija, bili su tu i razni bendovi, a kasnije i projekti koji su se zasnivali na kombinaciji zvuka, pokreta i poezije. Muzika je neodvojivi deo mog života i stvaralaštva, moje slike, kažu kritičari, sviraju, imaju ritam. Jedan od razloga zašto sam i upisao doktorske studije na likovnoj akademiji jeste da se fokusiram i realizujem svoje multimedijalne ideje, gde bi akcenat bio na audiovizuelnom izrazu.

Slikarstvo je samo jedan deo mene. Oduvek sam osećao da bi se moje ideje potpunije mogle izraziti kroz kombinaciju različitih umetnosti. Imam već neka ostvarenja iza sebe, verujem da ću se tome pre ili kasnije posvetiti. Mislim da bi to moju umetnost podiglo je na jedan novi nivo. Imam u glavi multimediju, ideje, slike, neke linčovske situacije, ali trenutno nemam tu privilegiju da se ceo dan bavim umetnošću. Radim u školi, imam porodicu i nekad bukvalno dođem u atelje na pola sata, uradim deo slike i trčim dalje. Moj san je svakako da se u budućnosti potpuno posvetim stvaranju.

Art magazin: Kakva je umetnost moguća za vreme pandemije i izolacije? Imaš li dodatnu inspiraciju ili je stvaranje postalo samo muka?

Janoš Tarko: Umetnost je moguća svugde i u svako vreme, bez obzira na okolnosti. Ako ništa drugo, bar na nivou skica, beležaka, ideja. Umetnost je tok, jednostavno se dešava, sa manjim ili većim prekidima. Za mene je umetnost  uvek bila muka i užitak istovremeno. Borba sa sobom i okolinom. A svetskih i lokalnih cirkusa ili takozvanih društvenih kriza uvek će biti. Trudim se da se sačuvam od toga što više mogu, i mentalno i fizički, a volja za radom, inspiracija - kod mene uvek postoje, bez obzira na oknosti.

Art magazin: Umetnost, njena produkcija i prezentacija, migrirale su u poslednje vreme u virtuelni prostor. Tebi je digitalni format već poznat. S druge strane, uglavnom stvaraš, reklo bi se, potpuno klasično, štafelajno slikarstvo. Da li ova nova normalnost otvara i nove mogućnosti ili si sprečen i osujećen da radiš ono što bi hteo?

Janoš Tarko: Prednosti digitalne ere su ogromne. Umetnost se nalazi svuda oko nas, samo treba imati dobru moć zapažanja i zabeležiti to. Moderna tehnologija nam to olakšava i omogućava. Ja sam se donekle oprobao u korišćenju ovih tehnologija. U svakom slučaju društvene mreže i internet su mi omogućili da na društvenim mrežama promovišem svoj rad više nego pre, da čitam više, da vidim i saznam stvari za koje inače nikad ne bi čuo. Počeo sam i da pišem, različite ironične dosetke na stvari koje opažam oko sebe, kratke priče, poeziju, beleške ideja... Reči prosto naviru iz mene i otkrio sam da je to postala jedna velika potreba - kao i bavljenje vizuelnom umetnošću. Volim zvučnost i igru reči, izvrtanje njihovog smisla i značenja. U mobilni zapisujem sve, kad god i gde god stignem. Povremeno i fotografišem (isto mobilnim). Verujem da ću jednog dana sve to sjediniti u svoj autorski multimedijalni izraz, kroz video, muziku i tekst.

Art magazin: Na kom jeziku pišeš?

Janoš Tarko: Na srpskom, ponekad i na engleskom i mađarskom. Srpski najviše koristim, pa je logično i da na njemu mislim i pišem.

Art Magazin: Jesu li novi radovi, izloženi u Savremenoj galeriji u Subotici, iskorak u apstrakciju?

Janoš Tarko: Nisu. Moj način izražavanja je figurativan, ali može se reći da se u novim radovima pojavljuju neki novi apstraktni momenti, svedeni oblici, geometrizacija. Posebno u novom serijalu slika gde sam počeo da pojednostavljujem formu. I dalje je to figuracija, ali mnogo svedenija.

Proces sazrevanja umetnika je doživotan, umetnik uvek istražuje i menja se. Teme i tehnike izražavanja su neiscrpne, a znatiželja i radoznalost su taj pokretač za dalji rad. Kroz umetnost ja zapravo spoznajem sebe, obarajući stare i osvajajući nove granice izražavanja. Ne isključujem mogućnost da ću se jednog dana posvetiti apstrakciji.

Trenutno radim na novom serijalu radova u kome eksperimentišem sa različitim likovnim medijima. Paralelno radim više radova. U pitanju su uglavnom slike, ali nastavljam i sa asamblažima, kolažima i objektima.

Zašao sam u jednu novu tematiku i poetika mi se promenila. Život, smrt, misterija i smisao postojanja - to su opšta, ali i velika pitanja, sa kojima se borim u svojim delima. Novi radovi su više metafizičkog karaktera i imaju dozu nadrealnog u sebi, snove, nadrealne i fantastične vizije. Volim da gledam u nebo noću. Misterija svemira i nedokučive stvari su me oduvek fascinirale. Menjam se i upoznajem sebe kroz svoju umetnost. Trudim se da sledim svoju umetničku intuiciju. Kreativni proces je po meni neki vid beskrajnog traganja i samospoznaje. Što se više udubljujem u svoje ideje, to mi je svet mističniji.

Art magazin: Pokušali smo, u ovom razgovoru da proniknemo u okvire tvog razmišljanja, u način rada, u smisao kompozicije života kao umetnosti i obratno. Gde je u toj orkestraciji mesto doktorskim studijama, koje završavaš?

Janoš Tarko: Na doktorskim studijama mi je ostao još jedan ispit, a posle toga sledi veoma ozbiljan rad - priprema i prezentacija, odnosno, odbrana disertacije. Jedan od koncepata je multimedijalni projekat koji će obuhvatiti sva moja umetnička interesovanja i delovanja, samim tim bi završetkom doktorskih studija realizovao ideje koje odavno sazrevaju u meni.  Nije jednostavno, ali ako imaš volju, motivaciju i ideju, naći ćeš i način da je ostvariš. Kroz tu borbu i trud ojačaš i ideš dalje. Bitno je imati jasan cilj, u bilo kojoj profesiji, pa i u životu.