Na sasvim osoben način Ivana Martić "rekonstruiše" svoje doživljaje, sećanja i utiske iz gradova i prostora koje je posećivala ili zamišljala, koje voli i koji imaju za nju posebno značenje. Za nju je grad pre svega metafora reda, sređenosti, moćna priroda druge vrste, ne one slobodne i neukroćene, već pre svega utopija, željeni prostor, sanjana realnost... Tu nećete prepoznati opšte topose kojima se lako razaznaju metropole i spomenička mesta, ali ćete osetiti neobičan senzibilitet za određenu identifikaciju, za lično, najličnije, jedinstveno poistovećivanje njenog vizuelnog rukopisa sa internim prepoznavanjem onoga što za nju čini to mesto specifičnim i znamenitim. Ti "zapisi sećanja" Firence, Beča, Beograda, krševitih Dolomita ili šuma i pašnjaka Istočne Srbije, veoma su lične transpozicije u mozaičke kombinacije posebnih, uglavnom geometrijskih oblika, svetlosnih mena, bojenih sklopova, blagih ritmova njenih koraka kroz ta za nju magična mesta.

Zanimljivo je kako Ivana Martić sklapa u celinu svoga rada različite discipline i forme, upravo kako je to činila i sa eksponatima prethodno izloženim u Kući kralja Petra: od najintimnijih, minijaturnih radova do reprezentativnih galerijskih dimenzija; od slika ili crteža do reljefa, mozaika i objekata, pa i nakita sa sličnim likovnim rešenjima. Na sadašnjoj izložbi Ivana Martić posebnu pažnju posvećuje intimnoj seriji drvenih pločica koje izlaze u prostor tako da dobijaju skulptoralne odlike i ističu se posebno harmonijskim usaglašavanjima pa zbog toga deluju kao celina, kao jedan veliki, kompozitni, upečatljiv rad s mnogo prostora, ritmova i kolorističkih skala.

Dragocenost rada Ivane Martić je i odabranim prirodnim materijalima, u velikom senzibilitetu prema taktilnosti i minimalnim razlikama koje ona uočava u svakom agensu kojim se služi. Svaki isečak, svaki fragment je deo celine i ona u toj celini vidi multiplikovane činioce kojima posvećuje dužnu pažnju. Sve to doprinosi da njeni radovi odišu toplinom, duhovnošću i onim klasičnim estetskim kategorijama koje umetnici tako smelo (ali i s razlogom, nažalost) zaobilaze u naše vreme, a to vreme vapi za više osećajnosti, sređenosti i... lepote.

Irina Subotić