---

Suštinu i vrednost umetničke prakse Milene Belenzade treba tražiti, pre svega, u izrazitoj sklonosti ka izgradnji jednog ili više oblika, u ideji, primenjenoj bez ostatka, udaljavanje od ambijenta stilizovanog mimezisa , u ideji uranjanja i urastanja značenja u plastični jezik. Njene krivudave linije i svedeni kolorit nagoveštavaju da je pre punoće bila praznina, dakle, ono što nije dotakla ruka umetnika, ruka koja je u milosti uobličenja. Saglasno tome, ovih njenih desetak crteža i mozaika mogu se posmatrati i kao novi povratak u egzistenciju, u ovom obezverenom i obeznađenom svetu. To je ono što bismo nazvali gramatikom i sintaksom njenog plastičnog jezika.

Ovde nije reč o ontološkom ukrštaju slike i teme ili, pak, o predmetu i modelu njegovog predstavljanja. Apstraktno je i početna i završna tačka njenog likovnog koncepta. Reč je o apstraktnim geometrijskim oblicima koji su lepi po sebi, apsolutno autonomni u odnosu na prirodnu predstavu, koji formom nagoveštavaju sadržaj i celinu ideje. Dodamo li tome da nam ova umetnica, iz viših zona motrenja i smisla, predočava da krajolici svete očiglednosti nisu predmet njene pažnje, njenu sklonost ka prirodnim oblicima, veru da se mogu suočiti prirodni oblik i simboli visoko razvijene civilizacije, pa i svest da sve počinje i okončava s prirodnim oblikom, kompletiraćemo sliku o celini njenog likovnog koncepta...

---

Milena Belenzada (1962, Glamoč). Diplomirala 1988. godine na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, Društveno-politički smer, i 1993. na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, Odsek vajarstvo, u klasi profesora Nikole Koke Jankovića. Sada je na postdiplomskim studijama na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, Odsek zidno slikarstvo, u klasi profesora Đura Radlovića. Dobitnica je Nagrade FLU za najbolji rad u kamenu 1993. godine.