Osećati, saosećati, odolevati, biti fasciniran... neki su od formativnih, motivacijskih faktora koje, u stejtmentu objavljenom na svom sajtu, ističe novosadski slikar, crtač i grafičar Janoš Tarko, nastojeći da objasni neobjašnjivo, obuhvati neuhvatljivo, definiše ono što svojom prirodom izmiče svakom definisanju... Da li je, dakle, moguće sačiniti uputstvo za upotrebu slika i nije li ovaj, kao i svaki drugi tekst, već na startu promašena tema (naravno, pod ne/osnovanom pretpostavkom da uopšte možemo imenovati temu)?

Nova Tarkova izložba, simptomatično naslovljena "Forme koje seku život" - posredno referišući na slavnu delezovsko-gatarijevsku tezu po kojoj umetnost i filozofija uvek iznova režu haos, hvatajući se sa njim u koštac - svojevrstan je retrospektivni pregled umetnikovih deceniju i po dugih (najstariji radovi na izložbi datovani su 2006.godine) nastojanja da svakodnevicu uhvati u njenom brzom prolaženju odnosno dokuči ulogu i mesto koje u toj svakodnevici pripada čoveku. Prepuštanjem životu, kao nečemu što nam se neprestano događa, registrujući njegove usputne senzacije, nadražaje i stanja - Tarko onim spoljašnjim, pridružuje unutrašnje (vlastite jednako koliko i opšte) strahove, raspolućenosti, čežnje, ambicije...

Portretišući čoveka današnjice koji hipotetički izlaz iz civilizacijskog ćorsokaka u kom se našao traži u gomilanju i akumuliranju (spoljašnjih) sadržaja i nadražaja koji dodatno akcentuju njegovu vlastitu, unutrašnju prazninu. Takvu situaciju ovaj slikar dodatno akcentuje i na verbalnom planu - promišljenim, ironijskim, neretko ciničnim, duhovitim, katkad crnohumornim nazivima svojih slika, crteža, asamblaža i(li) kolaža. Njegov čovek, prožet permanentnim strahovima (Strah od sebe, 2006) nastoji da dosegne ideal, tačnije da odglumi lažnu sliku sreće - ili sliku lažne sreće - koju mu, kao svojevrstan imperativ, nameću vreme i društvo u kom živi (Osećam se super, 2019). U takvom svetu autentična osećanja često su manje bitna od načina medijskog prezentovanja istih.

Navedena konstelacija snaga i samoj umetnosti unekoliko je promenila prioritete, te ona akcenat više ne stavlja na predstavljačkom prezentovanju sveta oko sebe - koliko nastoji da predstavi njegovo stanje duha, raspolućenosti, demotivisanosti, strahove, necelovitosti… Otud i Tarkova Neo Liza u odnosu na slavni Leonardov predložak, zapravo jeste groteskna, ali i dobrano realistična predstava medijski posredovanog “napretka” čoveka današnjice. Njegovih ideala lepote, shvatanja seksualnosti, ali i mesta, odnosno statusa umetnosti - kojoj je naizgled dozvoljeno apsolutno sve ali, istovremeno, na malo šta može realno da utiče. U društvu postistine, postetike i postmorala gde je, po Hansu Beltungu, svaka pobeda jednako upitna a svaki poraz više nego opravdan - svi podjednako učestvujemo u globalnom spektaklu kog smo, istovremeno, u sve manjoj meri sposobni da istinski razumemo.

Opstajući i nastajući kao neka vrsta refleksije takvog sveta - lišena aure ili težnje ka idealističkim uopštavanjima - umetnost nastoji da dokuči modele funkcionisanja savremenog društva, koje nas sve, na ovaj ili onaj način, frustrira ili traumatizuje (Model, slika 2011. i kolaž 2019). Društva čiji su odnosi uglavnom površni, a vrednosti najčešće nesta(bi)lne i relativne (Neradnik meseca, 2016). Lišena potreba da realno predstavlja i reflektuje kontekste - kao arheologija svakodnevice, mesto potvrđivanja, gubljenja ili konstruisanja često konfuznih identiteta -  umetnost sâma postala je vlastiti kontekst (Samoubistvo slike, 2020). Otud Tarkova filozofska igrica s početka ovog teksta lako može i da se obrne tako što bismo s pravom postavili pitanje da li njegove Forme (života, umetnosti, kakogod) zaista seku život - ili je, možda, upravo obratno?! Stabilne i trajno osvojene te(rit)orije ne postoje. Tako nismo sasvim sigurni ni u to da li se ovde zaista radi o formama ili i ovaj izraz sadrži učitan ironijski kontekst, gde umetnik izražava prikrivenu nostalgiju za svetom i vremenom u kom su kategorije bile manje-više stabilne a odnosi, ako ne sasvim jasni, onda bar donekle predvidivi.

Vratimo li se Borhesovom citatu "Umetnost je naporna borba" - tada i borbu o kojoj slavni Argentinac priča, možemo shvatiti i kao borbu umetnika sa sobom: umetnošću, art sistemom, životnom relanošću... O tome, uostalom, svedoči i sam Tarko konstatujuči kako: Umetnost jeste, na neki način, beg od stvarnosti, ali istovremeno i ogledalo iste. Nekad mrziš ono što radiš, nekad misliš da si genije... U njegovom slučaju navedena borba, sudeći po radovima koje hronološki dosta pregledno možemo ispratiti ovom postavkom, startovala je iz stvaralačke pozicije novog brutalizma odnosno neo-ekspresionizma s unekoliko prisutnim uticajima, recimo Baskijata (npr. Jedan čovek, 2008), da bi postepeno sa nagonski svedenih, iznutra napregnutih formi prelašao na, uslovno rečeno, lepršavije teme, bliže umetnosti grafita i pop-artističkoj dekorativnosti (pr. Klovnovi u nama, 2015, ili San Miki-Mausa, 2017) preko sporadičnih iskoraka u treću dimenziju pa do kolorističkih sažimanja, svođenja, redukovanja i geometrizovanih pročišćavanja prisutnim na najnovijim slikama...

Nebojša Milenković