U svetu u kome "perceptivna gramzivost" oblikuje čovekov vizuelni doživljaj stvarnosti, teško je posvetiti vreme analizi jednog prizora na način kako je to radio uporni i strpljivi Pol Sezan. Minimalna pomeranja zrelišnih tačaka u radu na jednom prizoru odvodila su Sezana do neslućenih vizuelnih senzacija i otkrivala mu prostor slike i realni prostor na jedan potpuno, tada nov, revolucionaran način.

Posle nekoliko serija crteža u kojima se bavim prirodom i u kojima je priroda ambijent nekog dešavanja, moj pogled je zastao na jednoj steni koja svojom raskošnom teksturom i ubedljivom dominacijom u prostoru izaziva da, kao takva, bude "proverena", "potvrđena" ili "osporena" u realnom prostoru slike i crteža likovnim jezikom koji je zasnovan pre svega na govoru linije i boje.

Stena kao prirodna formacija uvek poseduje određenu pikturalnu lepotu, ali i neki "urođeni" grafizam koji je spontano uvodi u svet likovne analize. Koliko je čovek u stanju da vidi lepotu koja definiše njegov svet kao poseban i jedinstven?

Crtež je medij koji uvek preporađa umetnikovu percepciju. On otkriva teurgijske tokove misli i ima snagu da isprati put umetnikove svesti od propadanja do ejdetskog stanja bića.

Kako nešto što je oličenje stamenosti i moćnog mira može istovremeno da evocira kretanje? To je jedna od zagonetki koju pokušavam u ovom ciklusu da osluškujem kroz  uskovitlane prepletaje linija koje su glavna armatura i vizija ovog crteža i žive zvukove boja koje su prirodno srođene sa linijom. Tekstura koja je posledica ovog ukrštanja delimično otkriva snagu i moć kamena, njegovog unutarnjeg lika. Kamen koji tka stenu unosi dilemu u crtež: kako vreme stvara prizor čineći ga dominantnim u određenom, realnom prostoru, a skriva njegovu snagu u sloju bića koji jedino umetnost prepoznaje?

Linija vidi, linija zna i otkriva tokove misli same prirode.

Jelena Šalinić Terzić