Pavle Beljanski sa gostima na otvaranju Spomen-zbirke (Novi Sad, 1961)

Beljanski je svoj život posvetio slikama, a one su mu to i te kako znale da vrate. Isti su mu velikodušno produžile. Toliko, da je mogao da uživa u tome što se njegova vrhunska kolekcija, koju je poklonio AP Vojvodini i njenom narodu, od 1961. godine čuva u posebno izgrađenom zdanju, prvoj namenski projektovanoj muzejskoj zgradi u tadašnjoj Jugoslaviji. Milana Kvas, upravnica Spomen-zbirke, kaže da je "poklon i legat Beljanskog značajan za našu zemlju jer je to zapravo dar jednog čoveka srpskom narodu". Taj jedan čovek bio je i najveći mecena domaćeg slikarstva u 20. veku. Rezervisani diplomata, sa apsolutnim estetskim sluhom. Kolekcionar najcelovitije antologije nacionalne i jugoslovenske umetnosti prve polovine 20. veka u Srbiji.

"Beljanski je poklonio putem posebnog ugovora AP Vojvodini svoju kolekciju umetničkih dela, slika, skulptura, tapiserija i crteža, ali je tom prilikom zahtevao da se napravi posebna zgrada. Želeli smo da to spojimo u jednu celinu, da približimo publici kako je izgledalo svečano otvaranje. Zato smo dali i omaž Ivi Kurtoviću, jednom od najznačajnijih jugoslovenskih arhitekata. On je projektovao zgradu, a posebno je važno što je to prvi sagrađeni muzejski objekat u Srbiji. Inače je i autor Narodne biblioteke u Beogradu" izjavila je Kvas.

Tako će izložba "Spomen-zbirka Pavla Beljanskog i njen arhitekta Ivo Kurtović", čija je autorka dr Valentina Vuković, trajati do 30. januara 2022. godine.

U kolekciji se nalazi 185 dela od 37 autora. Od prve generacije modernista, Nadežde Petrović, Milana Milovanovića i Koste Miličevića, preko najvažnijih autora između dva svetska rata, Save Šumanovića, Milana Konjovića, Petra Dobrovića, Petra Lubarde i drugih, do slikara iz druge polovine 20. veka, Zore Petrović, Lize Križanić, Živka Stojsavljevića i drugih.


Pavle Beljanski ispred Spomen-zbirke (Novi Sad, 1963)

Autori kolekcije predstavljaju se i u posebnom segmentu - Memorijalu umetnika, koji takođe slavi jubilej, 50 godina od utemeljenja. Muzej je tokom ovih godina nastojao da što više približi živote svojih slikara, skupljajući njihove dokumente, pisma, pribor, diplome i druge lične predmete. Vizionarski, to je zapravo započeo već sam Beljanski, nabavljajući portrete i autorportrete umetnika iz kolekcije.

Mecena je inače bio mnogima od njih prijatelj. Venčani kum Milu Milunoviću, Petru Lubardi i Kosti Hakmanu, a većinu ostalih je pomagao dok su u Parizu tražili svoj put, što novčano, što organizovanjem izložbi. Značaj kolekcije je i u velikom broju umetnica, čak sedam sa više od 30 dela.

Beljanski je na prvom mestu bio diplomata, izuzetno važna ličnost u svim državnim strukturama pre i nakon Drugog svetskog rata. Osnovnu školu završio je u Svilajncu, a ispit zrelosti položio u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Studije prava prekida zbog izbijanja Prvog svetskog rata, kada je 1914. godine stupio u Đački bataljon u Skoplju. Prilikom povlačenja preko Albanije oboleo je od tuberkuloze i u decembru 1915. godine oslobođen je od učestvovanja u ratnim operacijama. Sa Krfa odlazi na Sorbonu gde je doktorirao diplomatsko-konzularnu struku. Nakon toga kreće njegova diplomatska karijera, od Stokholma i Varšave, do Beča i Berlina.

"Bio je sjajan diplomata, uspešno je gradio karijeru i u socijalističkom režimu bez obzira na to što je penzionisan početkom Drugog svetskog rata. Ali njegova pasija je bila umetnost kojoj je posvetio pune četiri decenije skupljanja dela. Vrednost zbirke proističe iz posvećenosti ne samo sakupljanju nego stalnom preispitivanju i “brušenju” te kolekcije. Vidimo to po spiskovima dela koja su izlagana ranije, koja su se menjala. Ugovorom o poklonu, do njegove smrti kolekcija je mogla da se menja. Hteo je da ostvari sklad, odnosno kako on kaže, simfoniju. Kolekcija je vremenski jedinstvena, dominiraju dela između dva rata, a imamo i trideset dela posle Drugog svetskog rata, koja se uklapaju u tu poetiku kolorističkih vrednosti našeg slikarstva. Dominiraju dela srpskih umetnika, no ima i značajan broj onih iz Hrvatske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Stvarao je u to vreme, jednu jugoslovensku antologiju umetničkih dela" kazala je Kvas.

Možda i iz njegove porodične tragedije i sudbinskih okolnosti, jer imao je nesreću da izgubi sedam članova svoje porodice u jednom danu, Beljanski odlučuje da zavešta svoju kolekciju. Iako je imao potomaka, na neki način želeo je da se zbirkom oduži srpskom narodu za sve ono što je preživeo u svetskim ratovima.

U svojoj posveti napisao je: "Ovu zbirku umetničkih dela koju zaveštavam srpskom narodu, a koju sam sakupljao sa dubokom verom u njegovu stvaralačku moć, posvećujem senima svojih predaka koji su istrajali u vekovnoj borbi za njegovu slobodu i nezavisnost".

Sudbina Beljanskog i njegovih slika bila bi sasvim drugačija da je poslušao svoju porodicu i pošao sa njima u Svilajnac. Sasvim iskreno, verovalo se da su tamo sigurniji od bombi koje padaju sa neba nego u Gospodar Jevremovoj ulici u Beogradu. Međutim, Beljanski je ostao sam u stanu, da čuva svoje slike. Bomba je na kraju pala na kuću u Svilajncu, ubivši sedam članova njegove porodice.

"Postoji pismo kada je bilo bombardovanje Svilajnca 1944. godine gde ga brat Nikola moli da dođe, jer je u Beogradu ugrožen. Međutim, on je prosto bio vezan za umetnička dela. Tada su bile reparacione komisije, dela su oduzimana. On ih je sakrivao u podrumu, ispod uglja. Nedeljko Gvozdenović koji je bio u toj komisiji javljao mu je kada će Nemci krenuti u pretrese i uzimati vrednosti. Tako je drugorazredna dela držao na zidu, a vredna skrivao. Stalno je vodio računa da se slike ne unište i ne raznesu. To mu je spaslo život" nastavila je Kvas.

Po završetku Drugog svetskog rata, nove vlasti suočile su se sa ozbiljnim problemom u diplomatskim aktivnostima: niko od komunista nije bio upućen u veštine diplomatskih protokola. Neko se setio Beljanskog i iako u penziji on dobija poziv Ministarstva inostranih dela da započne uspostavljanje Službe protokola. Za ovu poziciju nije mu bila potrebna članska knjižica Komunističke partije, već njegovo znanje. Ova pozicija odredila je njegov društveni status i u novom poretku. Još ranije, kolekcionar je imao ideju da napravi svoju malu galeriju u Beogradu. Rat je taj plan promenio. Postojala je i inicijativa da se posle rata muzej otvori u Somboru, ali nakon i tog neuspeha, Beljanski se obratio Novom Sadu, želeći da kao čovek koji je poreklom iz Gospođinaca svoju kolekciju zavešta upravo ovde. Sticajem niza pozitivnih okolnosti to se i desilo.

Zajedno sa Kurtovićem osmišljavao je kako će sam prostor izgledati, po svedočenju Kurtovićeve ćerke, svaki vikend je dolazio na ručak na dogovore. Arhitektu je cenio i jer je bio izvrstan slikar.

"Beljanski je na kraju osmislio stalnu postavku. Otvaranje je bilo zvanično u Galeriji Matice srpske gde je do završetka naše zgrade kolekcija čuvana i, povorka zvanica krenula je iz Galerije ka Spomen-zbirci. Geza Tikvicki, predsednik Izvršnog veća, svečano je otključao zgradu i pozvao Pavla da uđe prvi. I umetnici iz kolekcije osećali su se tada slavljenički jer u tom trenutku njihova dela nisu bila izložena na stalnim postavkama u Narodnom muzeju i Muzeju grada Beograda, a Muzej savremene umetnosti u Beogradu još nije bio sagrađen" rekla je Kvas.

Beljanski nije bio osoba sklona pisanju, čak je umereno i govorio. U jedinom tekstu koji je napisao za predgovor prvog kataloga izložbe, želeo je da istakne njegovu nameru da čuva dela koja su pokazivala životnu snagu srpskog naroda, njegov vitalizam. Nije birao dela koja pokazuju dekadenciju i periode socijalnog slikarstva. Niti prodore avangarde, raznih "izama" poput kubizma i dadaizma. Želeo je nešto što je po njegovom shvatanju bilo autentično iz našeg podneblja. Nešto po čemu su naši umetnici prepoznatljivi u odnosu na slikarstvo drugih nacija. U to je imao dobar uvid je bio izuzetan poznavalac umetnosti, posećivao je sve značajne svetske galerije i antikvarnice, te je jako dobro poznavao istoriju umetnosti i stanje u muzejskoj praksi. Rezultat je takav da gotovo nema značajnijeg pregleda nacionalne, jugoslovenske istorije umetnosti bez dela iz njegove Spomen-zbirke.

"Imao je periode lutanja, nije znao kuda da krene. Prvo je sakupljao dela stranih umetnika jer se nalazio u inostranstvu. Onda shvatio da to nikada neće biti zaokružena celina i da će uvek biti tuđa, a ne kolekcija njegovog naroda. Početkom dvadesetih godina je prelomio i orijentiše se na dela jugoslovenskih umetnika. Njegov klasičan duh se oseti i u zbirci. Klasična nit je bila karakteristika njegove ličnosti bez obzira što su to dela moderne umetnosti, ali to je umereni modernizam. Ne klasično kao prevaziđeno, nego klasično koje uvek traje" veli upravnica.

Na kraju, o tome najbolje kazuje i sam Beljanski: "O samom likovnom fenomenu, koji je u suštini vrlo kompleksan, vodio sam razgovore sa sobom 1.001 noć. Priznajem, poduhvat nije bio u srazmeri sa mojim snagama, jer sam želeo da preko jedne sinteze sagledam suštinu samog fenomena".

Diplomata i kolekcionar Pavle Beljanski preminuo je 14. jula 1965. godine. Dva dana kasnije sahranjen je u porodičnoj grobnici u porti parohijske crkve u Gospođincima u Bačkoj.

Nagrada Spomen-zbirke Pavla Beljanskog

Nagrada je po svom značaju jedinstvena u zemlji jer je nastala zahvaljujući posebnim ugovoru iz 1965. godine, kada je kolekcionar Spomen-zbirci poklonio sliku Vlaha Bukovca Velika Iza (1882). Vrhunski rezultati dobitnika u oblasti istraživanja i njihovo dalje pozicioniranje u stručnim krugovima, dokazali su opravdanost priznanja koje se dodeljuje od 1967/1968. godine. Nagrada Spomen-zbirke danas se dodeljuje za najbolji master rad iz nacionalne istorije umetnosti odbranjen na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Ove godine, kao najbolji, izabran je rad "Nova predmetnost u srpskoj umetnosti sedme decenije 20. veka" istoričarke umetnosti Katarine Simeunović, nastao pod mentorstvom prof. dr Simone Čupić.

Izvor: Blic, Aleksandar Latas