Jesenja izložba Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) jedna je od izložbi sa najdužom tradicijom na ovim prostorima. Prvi put je otvorena 1928. godine, a organizovalo ju je Udruženje prijatelja umetnosti "Cvijeta Zuzorić" koje je u davnom međuratnom periodu, u Umetničkom paviljonu, upriličilo ovu izložbu 13 puta – do 1940. godine. Od 1945. ULUS je preuzeo organizaciju Jesenje izložbe i do danas je priredio 77 izložbi.

“Prema tumačenju Đorđa Agambena termin „vanredno stanje” opisuje stanje kada su ljudska prava i pravni sistem suspendovani zbog neke velike krize koja ugrožava državni poredak. Upravo to se dogodilo po izbijanju pandemije korona virusa kada se veći deo sveta našao u vanrednom stanju. Italijanski filozof, u kritici politike upravljanja pandemijom, upotrebio je termin „biosigurnost” da bi opisao „vladavinu terora sanitizacije i religije zdravlja” koja je dovela do suspenzije demokratije i ljudskih sloboda. Alen Badiju izneo je suprotno mišljenje: vanredne mere su istovremeno i autoritarne i imaju opštu svrhu jer predstavljaju jedini oslonac i suštinsku zaštitu od širenja zaraze. Ova dva primera pokazuju u kojoj meri su politike upravljanja pandemijom izazvale različite reakcije i dovele do sukoba mišljenja i polarizacija netipičnih za borbe na političkom frontu. Svet je u isto vreme ujedinjen i razjedinjen zarazom, u rasponu od „poricanja ozbiljnosti pojave do dominantne ortodoksije koja je potvrđuje, ali se radikalno deli oko predloženih rešenja” (Agamben).

Čovečanstvo je Kovid-19 dočekalo nepripremljeno i sa nevericom, iako su epidemiolozi godinama unazad upozoravali da je globalna pandemija, kao posledica nemilosrdnog pustošenja planetarnog ekosistema, neizbežna. Kada je neverica ustupila mesto suočavanju sa strašnim udarom realnog korone, ljudi su postali svesni toga da prolaze kroz vanredan momenat egzistencije, da je pandemija postala oblik i sadržaj njihovog života, a da je poredak regulisan životom ustupio mesto poretku regulisanom smrću. Bez obzira na to kako su se određivali prema pandemiji i merama za njeno suzbijanje, svi su se slagali u tome da više ništa neće biti isto kao pre, da smo počeli da živimo „novu normalnost”, sa koronom koja je među nas došla da bi ostala i našu budućnost učinila neizvesnom.

Opšte je prihvaćeno da je pandemija ogolela ideološki okvir političke, ekonomske i socijalne infrastrukture i pogoršala strukturalne probleme, nejednakosti i nepravde koje generiše globalno integrisani kapitalizam. Takođe je ogolela činjenicu da se kultura tretira kao „neesencijalna” delatnost i zato je bila među prvim sektorima koji su se našli pod udarom restriktivnih mera. Nastala je kulturna pustoš nezabeležena u novijoj istoriji velikih kriza, osim onih sadržaja i aktivnosti koje su mogle da se preorijentišu na telematski modus operacije. Bio je to svojevrstan „kulturocid” koji je pokazao da se kultura na lestvici potreba nalazi na dnu i da se poima kao „nadgradnja” koje se društvo može bezbolno lišiti ukoliko situacija to nalaže. Kulturne radnice i radnici širom sveta dizali su glas protiv kulturocida i njegovih posledica po egzistenciju prekarnih kulturnih delatnika i umetnika, ali javnost je ostala ravnodušna i nije im dala podršku u svetlu činjenice da su i drugi, „esencijalniji” sektori bili jednako ili teže pogođeni restriktivnim merama.

Izlažući čovečanstvo traumatičnom egzistencijalnom iskustvu, pandemija je dovela do promene misaonog pejsaža: nezamislivo je postalo mislivo i stimulisalo nas da aktivnije razvijamo konfiguracije moguće, željene ili neželjene budućnosti. Ako je savremena umetnost avangarda društva koja putem estetskih modela zamišlja alternative hegemonom poretku, onda se postavlja pitanje kako ovde i sada promišlja katastrofu i kako konceptualizuje karantin u koji je oterana za vreme lokdauna. Umetnost se našla na distanci i od društva i od sebe same, a ta distanca predstavlja platformu koja omogućava nekonvencionalan i, ako hoćemo, svež osvrt koji u „normalnim” uslovima ne bi bio moguć. Postoji li „nenameran pozitivan bočni efekat krize” (Slavoj Žižek) u vidu razvitka novih umetničkih figura mišljenja, kritike i otpora hegemoniji koja sigurnim koracima vodi u distopiju, ostaje da se vidi. Polazeći od toga da je pandemija „činjenica koja preseca” i postavlja u novi međuodnos biološko, političko i društveno, 90. Jesenja izložba ULUS-a pod nazivom „Vanredno stanje” reprezentuje dijapazon umetničkih refleksija tog preseka i posledica koje ostavlja za sobom.

Dejan Sretenović i Jelena Stojanović

Svoje radove na izložbi predstavljaju: Aleksandra Kokotović, Aleksandar Paunković, Aleksandra Vasović, Aleksandrija Ajduković, Ana Nedeljković, Ana Miladinović, Ana Milosavljević, Bojan Radojčić, Boško Atanacković, Dimitrije Pecić, Dragana Žarevac i Ivana Dragutinović Sokolovski, Dejan Marković, Filip Ristić, Gregor Mobius (Goran Đorđević), Gorski Kabadaja, Griša Masnikosa, Igor Zenzerović, Ivan Grubanov, Ivan Petrović, Jelena Ilić, Jelena Paunković, Lidija Mićović, Marija Kovačević, Marija Kućan, Marina Tomić, Milana Lana Paunović, Milica Đorđević, Miron Mutaović, Neda Kovinić, Nikola Radosavljević, Nemanja Lađić, Nina Sumarac, Radmila Duda Ludošan, Sanja Anđelković, Sara Masnikosa, Selma Đulizarević Karanović, Siniša Ilić, Srđan Veljović, Stevan Kojić, Tamara Agić, Tamara Jokić, Tijana Pakić Feterman, Todd Ayoung, Vida Stanisavac Vujčić i Vladimir Milanović.

Realizaciju izložbe je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Sekretarijat za kulturu Grada Beograda i Goethe Institut.