Sliku koju predstavlja, Gordana Jankov ne gradi iznova već samo uobličava tajnovitost trena imaginacije, pre kao Nešto doživljeno (koje se ne dokazuje) nego kao prepoznato (po konvencijama slikanja/slikarstva). Nudi je posebno „pripremljenom posmatraču“ i to onoliko koliko je potrebno da privuče njegovu pažnju i da ga emotivno uznemiri. Ona uvek ostaje njen „privatni posed“ smisla i samo njoj dostupnih značenja koja ne moraju biti identična sa karakterom „prepoznavanja“ (kao naročitog identifikovanja) značenjske posebnosti perceptivnih polja u iznuđenom pogledu drugih. Nastaje poseban svet igre-skrivalice u kojoj svi učestvuju ali ne podjednako: slika nudi provokaciju, slikar intrigu, „posmatrač“ uslovno prepoznaje moguću zbilju scene događanja. Bilo bi idealno da im se putevi „podudare“, još idealnije da se utope u jedno polje opšteg smisla koje može da preraste u zajednički doživljaj
Nečeg u Nečemu koje se samo naslućuje kao realno ali uvek ostaje u varljivim poljima „emotivno prepoznatog“.
Nagovešteni
prizor Nečeg, slikar namerno postavlja u prostor koji nije određen, u vreme koje je nezavisno od temporalnih tačaka početka i kraja. Izvan je konvencije prolaznosti, lišeno tradicije opštosti prošlog, sadašnjeg i budućeg vremena (kao definisanih stanja). Nalazi se u transcendencijama „svevremena“, u prostoru izvan dimenzija, u „sveprostoru“. Realne tačke prepoznavanja ponuđene „scene prizora“ ili prizora u imaginarnoj sceni nemogućeg, ne postoje, skrivene su u pojmovnoj strukturi
osećanja doživljaja.
Miloš Arsić
Gordana Kazimirović Jankov (Bačka Topola, 1963). Diplomirala je 1988. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek za slikarstvo u klasa profesora Vladimira Tomića. Član je SULUV-a od 1991. i ULUS-a od 1998. Živi i stvara u Novom Sadu. Bavi se umetničkom praksom i pedagoškim radom. Više puta je kolektivno izlagala i 14 puta samostalno u Rumi, Bečeju, Subotici, Herceg Novom, Šapcu, Beogradu i Novom Sadu.