Kako je moguće u doba hiperproizvodnje predstava i inflacije značenja povratiti slici angažman koji je povremeno u istoriji imala i učiniti je kadrom da učestvuje u aktivnoj promeni društvenog tkiva? Odgovor na ovo pitanje opterećuje stvaraoca pozvanog da pronađe sasvim novu metodološku strukturu kako bi se okušao u tom poduhvatu.

I ako stvaralac zaista uspe da iznađe adekvatan metodološki arsenal, ni tu neće biti kraj njegovim mukama da izvedeno bude prepoznato u bujici raznih formi savremene umetnosti, koja nam se nudi u konzumerističkom ključu. Savremene umetničke prakse opterećene su dvema naizgled suprotstavljenim standardizacijama, u koje se ukalupljuje poznati svet umetnosti i njemu pripadajući svet slika.

Sa jedne strane stoji takozvana savremena participativna umetnost sa svojim standardima tekućih političkih zahteva, identitetskih, liberalnih, ekoloških ili drugih urgentnih stanja, dok sa druge strane zatičemo dizajnirane komade u stvarnom ili, sve češće, virtuelnom prostoru, prodajne stvari koje služe ideologiji tržiša umetnosti, protoku robe i novca.

Obe strane trpe maksimalnu standardizaciju i kodifikaciju da bi bile prepoznate u uskom polju umetničke proizvodnje u poznom kapitalističkom društvu u kojem se nalaze. I ma koliko standardizovana savremena umetnička praksa delovala na prvi pogled tehnički bogato i raznovrsno, njena suština je sužavanje simboličke i alegorijske perspektive na nekoliko dozvoljenih stereotipa, omeđenih evropocentričnim poretkom vrednosti, rigidnim kanonom istorije umetnosti i kustoskim menadžmentom.

Vladan Jeremić