Likovni salon Kulturnog centra, Novi Sad. Okotobar 2007

Pitanja funkcije i smisla umetnosti i umetnika u društvu, često postavljana od početaka moderne umetnosti, danas su možda i prevaziđena, ali sasvim je sigurno da je jedna od uloga savremenog umetnika da u svom umetničkom delu ukazuje na različite pojave u društvu i umetnosti i da se kritički odnosi prema njima.

Jedna od pojava u vizuelnim delima savremene umetnosti je upotreba teksta u pisanoj i usmenoj formi koja postaje popularna delimično pod uticajem teorija koje ističu da je kulturno značenje dela posredovano jezičkim i drugim simboličkim sistemima. Tokom dvadesetog veka mnogi vizuelni umetnici inkorporišu tekst u svoje radove (npr kubistički umetnici, američki pop umetnici, konceptualni umetnici) što ima jasno određeno značenje u njihovim delima. Razvoj konceptualne umetnosti 60-tih i 70-tih godina prošlog veka uticao je na mnoge savremene umetnike koji koriste tekst u svojim vizuelnim radovima zbog mogućnosti jezika da komunicira značenja koja je teško izraziti samom vizuelnom predstavom, da artikulišu složene ideje, kao i da pojačaju svoje vizuelno reagovanje na društveno-političke teme. Međutim, u poslednje vreme, pogotovo među umetnicima mlađe generacije, dolazi do preterane upotrebe teksta u vizuelnim radovima koji postaje samo forma izražavanja često bez dubljeg smisla i opravdanja, što je rezultat njihovog nedovoljnog angažovanja da se vizuelno izraze. Smatra se da je to u trendu i da samim tim rad po automatizmu dobija neko značenje. Dolazi do zloupotrebe teksta u vizuelnoj umetnosti jer ta preterana upotreba često samo pojednostavljuje stvari i neminovno vodi do jednoznačnosti i banalnosti.

Biljana Bakaluca u svojim radovima kritikuje ovakav “trend” u umetnosti, kao i umetnike i pojedine kritičare koji po svaku cenu žele da se dodvore aktuelnim trendovima u težnji za brzim uspehom i afirmacijom. Mnoge stvari su banalizovane i pojednostavljene, a umetnici koji žele brzo do uspeha olako prihvataju trendove bez kritičnosti i promišljenosti. Danas, kada se smatra da je u umetnosti sve dozvoljeno i sve moguće pitanja kriterijuma u umetnosti i vrednovanja umetničkog dela postaju ponovo aktuelna.

Osnovni element sa kojim umetnica radi su tekstovi iz novina. Ona prikuplja i slaže delove različitih tekstova sa različitim tematikama (od ozbiljnih društveno-političkih tema do banalnih tekstova trač-rubrika ili kuvarskih recepata) i na taj način tekst koji je nekada imao neko značenje u njenom radu u potpunosti gubi svoj prethodni smisao stvaranjem “novog teksta” koji se sastoji od nepreglednog niza besmislenih rečenica, bez ikakvog reda, logike i konteksta. Da bi tekstove učinila još manje čitljivim umetnica ih lepi u slojevima i premazuje belim pigmentom čime istovremeno ostvaruje i bogatstvo u likovnom smislu, u strukturi, slojevitosti, pasti. Umetnica se u svojim radovima takođe poigrava i sa posmatračima koji čitajući tekstove u delima vizuelne umetnosti misle da istovremeno shvataju i njihov dublji smisao.

Ovakva situacija u umetnosti rezultat je globalne društvene i političke situacije. Svojim radovima Biljana Bakaluca kritikuje ne samo situaciju u umetnosti danas, već i situaciju u današnjem društvu. Umetnica svojim radovima preispituje značaj teksta u novinama, odnosno uopšte značaj informacija koje sadrže različiti tekstovi u današnjim medijima. Servira nam se mnoštvo različitih informacija, kojima je teško uhvatiti smisao i značenje, i kojima nas danas, u vremenu vladavine informacija, zasipaju sa svih strana različiti mediji – štampa, televizija, internet. Informacije se prenose tekstom i slikom kojima se najlakše može manipulisati upravo zbog mogućnosti njihovog različitog tumačenja. Jezik kao otvoreni sistem je najmoćnije sredstvo uticaja i manipulacije ljudskim mislima kroz koji se zbog njegove mnogoznačnosti najlakše mogu provlačiti ideologije i različite sublimirane poruke.

Poststrukturalistički teoretičari doveli su u pitanje “čitanje” tekstova kao autoritativnih izvora sa utvrđenim, jedinstvenim značenjem. Jedno delo, jedan tekst može imati brojne interpretacije u zavisnosti od broja interpretatora – značenje se menja u zavisnosti od konteksta kao i od obrazovanja i kulture samog posmatrača. U drugoj polovini dvadesetog veka dela vizuelne umetnosti su počela da se gledaju kao “tekstovi” u kojima se istražuju skrivena značenja i ideologije.

Biljana Bakaluca dekonstruiše novinske tekstove, njihove često apsurdne sadržaje koji obeležavaju vreme i prostor u kojem živimo i upravljaju našim životima, često i sa tragičnim posledicama. Analitičkim postupkom umetnica obesmišljava, odnosno razbija i razgolićuje ove tekstove u potpunosti, do besmisla, takvi tekstovi takve vrste najčešće i jesu, a zatim od niza besmislenih i neupotrebljivih reči i rečenica konstruiše novu celinu, novi tekst. Ovaj novi tekst, nova vizuelna celina, angažovanjem umetnice i u pogledu likovnosti vizuelnog dela, kao i u osvešćenosti da pravovremeno uoči i kritikuje pojave u današnjem društvu svojom višeslojnošću i višeznačnošću dobija potpuno nov smisao.