Pre dva meseca, Vlada Ilić pitao me je da napišem tekst za njegovu izložbu u Kragujevcu. Nikada nisam pisao tekst za otvaranje nečije izložbe. Vlada je rekao da će mi napraviti masku za otvaranje izložbe. Pristao sam. Dogovorili smo se. Leteći tanjir sa tigrovim zubima. Napisati tekst o jednoj toliko harizmatičnoj i karakterističnoj pojavi. Drugarski, "hoću drugarski tekst". Promislio sam. Ja sam pre svega ljubitelj umetnosti koju stvara Vladimir Ilić, zatim Vladin saborac, i na kraju prijatelj. Stvari sam namerno poređao hronološki.

Bio sam treća godina novosadske Akademije umetnosti, na izbornom predmetu "Savremene skulptorske forme". Sa profesoricom Gordanom Kajanović razgovarao sam o mobilnim skulpturama, o Kalderu, o Tingiliju. U jednom momentu je rekla "e sad ću ti pokazati jednog mog mastera". Donela je ukoričeni master rad i sprovela me u drugu prostoriju. Uzviknula je "Vladimir Ilić!". U toj drugoj prostoriji stajale su skulpture izrađene u porculanu, mobilne. Jedna je sačinjena od dve ruke koje se približavaju jedna drugoj. Kažiprst jedne udara u dlan druge šake. Naziv rada je "Staviću tačku na ’i’". Od tog momenta ja sam fan Vladine umetnosti. Ono što karakteriše Vladin rad nije neki određeni medij. Sve Vladine radove pratila je dovitljivost kojom se služi u okviru samog jezika. Poetski iskazi.

Leta 2014. godine išli smo za Beograd linijskim taksijem. Imali smo zajedničku grupnu izložbu, Vlada i ja – tek smo se upoznali. Sećam se da je Vlada jedva gledao. Rekao mi je da mesec dana nije spavao. "Rodio mi se Svetozar". Saborci smo toliko dugo koliko Sveta ima godina. Pre neki dan, čuo sam se sa jednim drugim drugarom, Slobom. Rekao mi je da idu kod "Proke Pronalazača" na "Radionicu mobila". Znao sam da misli na Vladu. Posle par dana mi je prepričavao šta se dešavalo na radionici. Rekao mi je da Sveta lemi žice, delje drvo, i pravi se važan dok to radi. Nasmejao sam se.

Najlakše od svega je biti Vladin prijatelj.

Gojko Dutina