Fotografije, odnosno foto alegorije Dušanke Komnenić nisu rađene iz jednog kadra, već iz više kolažiranih snimaka. Alegorija kao pojam je grčkog porekla nastao od reči allegorein, što se može prevesti kao slikovito pričanje. U likovnim umetnostima ona je pojam prenesenog izražavanja i može nositi vrlo kompleksan smisao. Alegorija, tako, ima drugačiji smisao od onoga što se neposredno prikazuje. Foto alegorija bi zato predstavljala vrstu slojevite fotografije, koja u sebi sadrži više od jednog snimka i više od jednog značenja. Kompleksnost značenja, međutim, nije uslovljena ni prikazom ni metaforom, već njihovim jedinstvom.

Pristup za koji se umetnica opredelila iznova otvara brojna pitanja. Jedno od njih svakako se odnosi na definisanje fotografije kao medija, koja je od svog nastanka do danas doživela brojne preobražaje. Najveći od svih je nastanak digitalne fotografije, koja umetniku daje moć ne samo da zabeleži određeni trenutak u vremenu i prostoru, već i da ga, nalik impresionistima, predstavi i kroz dimenziju lične impresije.

Time se otvara i tema čije poreklo je u antičkoj kulturi, a to je odnos prema umetnosti iz filozofske perspektive prevashodno Platona i Aristotela. Platon pojam mimezis (μίμησις) koristi u svojoj kritici umetnosti i prema njemu, svaka umetnička kreacija predstavlja oblik imitacije. Ona samo oponaša ono što stvari jesu, a i same stvari su tek slučajna oponašanja svojih večnih oblika, svoje biti, svoje ideje. Umetnik samo „oblikuje“ materiju u odnosu na istinske oblike, odnosno večne i nepromenljive ideje. Umetnik je podražavalac onoga što postoji u materiji i to samo jednog aspekta, a to je izgled. Tako, mimetička umetnost ne podražava istinu, nego iluziju, i kao takva ona ne može biti istinita, jer je senka senke. Njen glavni problem je što ona ne podražava suštinu stvari, sa čime se slaže i Aristotel koji je smatrao da umetnik podražavanu stvar prikazuje najbolje što može. Po njemu je uživanje u oponašanju i uživanje u prepoznavanju. Aristotel, međutim, za razliku od Platona nastoji da pozicionira umetnost kao specifično područje u kojem idealno i realno, mogu biti potvrđeni i posredovani kvalitetom umeća i da umetnost, kao antropološka potreba, ne zahteva zadovoljenje isključivo kroz čulnu percepciju, već i kroz intelekt. Antički Grci su razlikovali dva principa spoznaje, gde je čulni bio na nižem stupnju, dok su se razumskim spoznavale unutrašnje suštine svih stvari.

Kako je Aristotel isticao da su ljudi suštinski "mimetična" bića, koja sadrže unutar nagona i impuls da imitiraju i osvoje stvarnost kroz umetnost, tako je i Dušanka Komnenić kroz foto alegorije osvajala stvarnost. Ona je na čulnom nivou prezentovala vidljivi deo stvarnosti, dok je na razumskom nivou predstavila vreme u kojem živimo, gde se periodi oluja, turbolencija, smenjuju  sa mirnim vodama, koje, nažalost, kratko traju. Talasanje je tako dominantna pojava, ali ne nužno loša, što umetnica nagoveštava i kroz nazive radova u kojima se pomenuti periodi ciklično smenjuju: Sumnja, Nada, Preispitivanje, Suočavanje, Inspiracija, Nemir i Vera.  

Irina Tomić

Dok sam gledala izložbu Goranke Matić u Muzeju savremene umetnosti, pomislila sam: "Da li je moguće da se sve ovo nama dešava, u suštini, bez prestanka". U sledećoj sekundi sam sagledala previranja u ostatku sveta i shvatila da se svuda i stalno, nešto van naše kontrole, događa. Potom sam, mireći se, zaključila da je to život, iako ga nisam baš tako zamišljala.

Cela serija fotografija komunicira koristeći samo dva elementa. To su voda i nebo. Veličinom i sveprisutnošću ovih elemenata ukazujem i na našu malu dimenziju, komparativno.

Posmatranjem fotografija uviđamo neprekidne promene koje se dešavaju oko nas i unutar nas. Boje se menjaju, atmosfera se menja i raspoloženje se menja. Prikazani kadrovi ilustruju cikluse neprestanog talasanja i kratkotrajnog opuštanja. Tako ulazimo u stalni proces kruženja. Fotografije su alegorija različitih raspoloženja koja se smenjuju i ukazuju na ćudljivost ljudske prirode. Do mirnih voda se dolazi razumevanjem činjenice da su jedino promene konstantne.

Dušanka Komnenić