Pomalo ironično poigravanje sa nazivom same izložbe govori o veštom označavanju, a ne banalnoj asocijativnoj vezi prirode i naših kretanja, tokom kojih primećujemo, zaustavljamo i beležimo određene sekvence. One su uputne za odvojeno promišljanje, kako samih pojmova koji imenuju formu, tako i sadržaja koji ne mora biti referencijalno determinisan. Marko je apstrahovao utrđen prikaz prirode, iako naslovom evocira njeno prisustvo.

Uveliko ustaljeni i već problematizovani šematski prikazi i rešetkaste forme, u nekim trenucima prekinuti su jasnim linijskim trakama, koje izlaze u prvi plan, idejno podupiru i afirmišu uvek prisutnu nesavršenost, neizvesnost, jer nemoguća je jednoličnost putanje kroz bilo koji istraživački rad.

Marko svoju analizu prostora kroz četiri dimenzije, koja je neminovna kroz njegovo primarno i skulptorsko promišljanje, i ovde reflektuje kroz svoju intuitivnu prirodu prakse i izvedbe. Dok prolazi, beleži prizore, zadire u suštinsku energiju vidljivog, filtrira bitnije od perifernog, eksperimentiše na mikro pejzažu, regeneriše izraz prirode kroz svoju modulaciju mišljenja i računanja. Apstraktna vizuelizacija reda i haosa sublimirana je u majušnim jedinicama, bez obzira na odabrani format. Radovi nisu neartikulisane skice već uveliko prepoznatljiv likovni jezik umetnika, zbir dugogodišnje, svesne i logične artikulacije oblika i formi, kako u prostoru, tako i na platnu.

Mira Vujović, istoričar umetnosti