Rodno svedočenje predstavlja i ukazuje na horsku grupu od dvanaest lutaka (žena i muškaraca). Model lutke sugeriše simbol u prepoznavanju bez identiteta. Samim tim, lutka je svedena, nema identitet ni lice, otvarajući tako prostor u kome svako može da se prepozna ili doživi na sebi svojstven način. Svih dvanaest lutaka su reprodukovane na isti način, postavljene su sa minimalnim izmenama koje se ogledaju u poziciji pokreta vrata, odnosno glave kao jedinog traga ličnog gesta u odnosu na poziciju i polje posmatranja.

Ovako koncipirana grupa lutaka, predstavlja rodnu grupu koja simulira prikaz ženskog hora. Replicirane ženske figure u dugim haljinama sa pločama umesto glave koje streme ka visini, govore o određenoj formi transa, ali i oznake važne za spoznaju. Na pločama se nalaze brisani tragovi, fluidni prostori i odrazi zapisa koji mogu biti šifre, formule, tekstovi, moguće životne refleksije.

Zvuk ovog hora nastao je multicipliranjem ženskog glasa, bez vibrata, koji izvodi ton A  na različitim visinama, i uz nekoliko dodatih tonova, ukazuje na uzvišeno postojanje, ali i nemogućnost bilo kakve veće spoznaje o tome. Reč je, naime, o tome da ton A u prvoj oktavi predstavlja kamerton koji svojom frekvencijom služi za što tačnije određivanje odnosa tonova po visini i štimovanje instrumenata. Cilj je bio stvoriti „čist, neutralan” zvuk oslobođen emotivnih asocijacija i semantičkih referenci i, konačno, dozvoliti publici da u njega upiše sopstvena značenja.

Kuriozitet zvučnog dela instalacije jeste da krajnji zvučni rezultat zavisi od akustike prostora, pa je tako moguće čuti i alikvote, to jest tonove koji nisu deo integrisanog snimka, a koji na licu mesta stvaraju bogat tembralni utisak. Rad time ukazuje na kontradiktornosti uzvišenog i ovozemaljskog, a time i na odrednicu rodnih kriza čoveka. Pored toga rad predstavlja prema autoru i svojevrsni omaž ličnosti i radu Kati Horne, u kojima su sabijena saosećanja prema društveno posvećenoj, angažovanoj humanoj osobenosti koja postaje simbol patnje i prkosa.