Umetnički projekat "Nedogled", rezultat je višegodišnjih istraživanja koja se odnose na proces umetničkog stvaranja, gde je umetničko delo ishodište, a ne cilj istog. Tehnički se oslanja na eksperimentalni pristup klasičnom grafičkom mediju i postupku visoke štampe, a tematski na refleksiju. Tema i tehnika koje se zasnivaju na principu umnožavanja lika odnosno matrice interesantno su se podržale stvarajući jedan autorefleksivni mehanizam koji ispituje i ističe granice i mogućnosti medija: štampe i papira.

Započet 2001. godine i ravzvijan u više faza, projekat je podvrgnut ideji o sažimnju svih prethodnih i budućih faza u jedan rad sa ciljem praćenja sukcesivnih promena i transformacija koje se dešavaju u kreativnom procesu, materijalu i prostornom organizovanju rada. Ključ sažimanja je u poništavanju materijalne i nezavisne egzistencije pojedinačnih faza. Papir, čiju materijalnost ispitujem u kreativnom procesu, postaje glavni medijator u tehnološkom rešavanju ovog problema.

U polju grafike papir je nosač dela, koji ima funkciju da poput ogledala  pokaže odraz (otisak matrice), ali ga, za razliku od njega, i zadržava. Ovo zadržavanje je formalno uobličavanje dela taloženjem otisaka, pritisaka, tragova. Papiru pokušavam da, donekle, dam svojstvo ogledala  koje  ne zadržava odraz, time što proces ne zaustavljam u trenutku estetskog ispunjenja, već nastavljam taloženje na istom komadu papira. Proces postaje neprekidan tok, u neprestanom menjanju, a forma dela skup svih mikro i makro promena u materijalu,  prostoru i vremenu bez intencije ka konačnom uobličenju. Drugim rečima delo nema konačni vizuelni cilj, niti kraj, ono je proces čija se pojavnost ogleda u trenucima pokazivanja tekuće faze.

Zamišljen kao višedecenijski, projekat je idejno podeljen u faze koje odvajaju, ali i povezuju boja i metod. Ideja o četiri faze, gde svaku karakteriše određena boja (crna, bela, crvena, zlatna), podstaknuta je stupnjevima alhemijskog "recepta" o preobražavanju neplemenitog metala u plemenit ili olova u zlato.

Bezbrojni prolazi kroz presu blago i sporo troše krhku materiju papira, dok ga, istovremeno, tanki slojevi boje učvršćuju menjajući tako njegovu materijalnost. Time će bezličan industrijski papir kao neplemenit materijal, drobljenjem presom i taloženjem bezbroj izuzetno tankih i transparentnih slojeva grafičke boje, stvoriti jednu finu, baršunastu, blago trošnu materiju. Umetničkom dokumentacijom se prate i beleže sve intervencije na radu i njegovo smeštanje i prostor koji mu, s obzirom da se rad izlaže kao prostorna instalacija, daje uvek novu formu. Ona, u obliku video rada i umetničkih objekata (registri sa fotografijama), svedoči o sukcesivnim stanjima formalnog probražavanja rada i posmatraču predočava celokupni razvoj, tok i proces.

Ivana Stojaković