Foto: Ivan Krgović

U svojim fragmentima "Iz podnevnih senki” Valter Benjamin prepričava Šulerove reči da je "u svakom saznanju morao biti sadržan trun apsurda, onako kao što zapažamo antičke šare na ćilimima ili orijentalne frizove koji uvek negde pomalo odstupaju od svoje jednoličnosti". Drugim rečima, nastavlja Benjamin, nije presudno kretanje od saznanja do saznanja, već neka tanušna naprslina u svakom pojedinačnom saznanju. Ona je neprimetan znak autentičnosti, koji ih razlikuje od svake serijske robe koja se proizvodi po šablonu.

Ono što se pred nama nalazi u grafikama Marije Anđelković mogli bismo posmatrati upravo kao jednu takvu naprslinu. Autentičnost izraza, usudiću se da napišem, prikaza unutrašnjih pejzaža koji brišu granice između prostora vešto izbegavaju vremenitost koja bi mogla da optereti okvir jedne takve slike. Scene izgledaju kao lupom uvećani unutrašnji prostori koji u sebi kriju ne samo mapiranje duševnih stanja već i jedan sasvim tihi i nenametljivi vapaj za njihovim imenovanjem. Jer, kroz imenovanje ovde možemo iskazati duhovne pejzaže kroz koje nas Marijine grafike vode po lagumima u kojima su skrivena tajna imena njenih duhovnih identiteta.

Ime u okviru njene slike jeste jezik kojim progovara unutrašnje biće samog čoveka. Pošto smatram da se osećanje ne može potpuno saopštiti kroz sliku, ono nam se nudi tako da, kroz jezik kojim ćemo mi imenovati sliku, spoznamo imenovanu intimu kojom nam se Marija u ovoj izložbi pokazuje. Čini mi se da, tek ukoliko se usudimo da spoznamo i imenujemo njene grafike bez obzira što ih je umetnica imenovala kao "Srebrni talas", dobijamo na dar saznanje koje, kao "Srebrni obris" u pesmi Četa Bejkera, ucrtava i daje pečat svakoj grafici najstrožim obrisom.

Jer, upravo se u imenu duhovno biće čoveka saopštava Drugom. Time smo i sami ušli u odnos sa umetnicom i tog trenutka se možemo upustiti i u naizgled nedovršenu repetitivnost video rada kojim su neponovljivost i trajanje u slici isto onoliko isprepleteni kao što su prolaznost i ponovljivost u reprodukciji.

Saša Pajković