Za pravoslavne monahe vezuje se jedna karakteristika. Naime, spolja gledano oni su neprimetni i mirni, jednostavnih pokreta, bez velike dinamike, ipak kad zagrebemo spoljašnost iz njih kulja vatra, svaki od njih je po jedan zaseban plamen koji, što je manje spolja snažnije gori. To je plamen duhovne borbe.

Svako unutrašnje stanje manifestuje se spolja. Duh oblikuje materiju. Kod nekih se na licima ocrtavaju rezultati borbe sa nekom strašću, njene oštrine ili tuge, melanholije... Tako je kod onih koji su posvećeni samo toj borbi.

Neki "ispoljavaju" svoju unutrašnjost kroz stvaralaštvo. Tada se vatra iz naše unutrašnjosti manifestuje u materiji i formi koja je tom čoveku svojstvena.

Ljudi često smatraju da je sukob loš. To je zato što sukob gledaju na površnom nivou čuvajući lažni mir (i spolja i iznutra). Sukob je vatra našeg bića, koja se neprestano u nama bori sa slabostima i strastima... Sa tamom!

Plamen sažeže sve ono što što pothranjuje našu unutrašnju tamu. Samo vatra istinski stvara. Borba koju ona vodi ostavlja iza ssebe dela koja pobeđuju. Zato vatru ne smemo da potiskujemo i gasimo. Jer razgoreće se kad najmanje očekujemo, na najčudniji način i napraviti veliku štetu. Vatru samo treba da iskoristimo i da joj damo pravi teren na kome će njena - nekad stvaralačka, očišćujuća, a nekad rušilačka sila da deluje.

Damjan Bogdanović