Foto: Vladimir Zubac

Ipak, pristupi su mnogostruki i menjaju se u zavisnosti od snažnih uticaja društvenih okolnosti. Sudovi i vrednovanja, analize i predstavljanja, zapravo se kreću u širokom rasponu zastupanja umetničkih poduhvata, koji su kroz istoriju pretrpeli niz transformacija, i shodno istorijsko umetničkim dometima proizveli izmeštanja diskursa - pogleda na umetničko delo ali i njegovu prezentaciju.

Kritičko sagledavanje umetničkog dela pronalazimo u specifičnom odnosu između tumača, publike i stvaraoca. U zamršenom trouglu, u čijim okvirima se odvija funkcionalnost umetnosti, trosmerne tenzije pružaju preko potrebnu energiju sučeljavanja, interakcije, saznanja, i, što je najvažnije, povezuju ljude sa različitih nivoa u zajedništvu kulture. Uloga umetnosti u ovom procesu postaje aktivni faktor koji utiče na kvalitet života, pomera granice u društvu i sabira mnogobrojne individualnosti pružajući pravo na izbor. Izbor sprovode kritičari, istoričari umetnosti, tumači umetničkih dešavanja ali i galeristi-promoteri, kuratori i kustosi projekata, proširenih u prizmi višestrukog autorstva.

Umetnost i kritika, naizgled na sučeljenim pozicijama, suštinski su neraskidivo vezane u uzajamnoj zavisnosti što ih čini članicama saveza u cilju tumačenja i promocije umetničkih dela. Uz napomenu da je tema ovog teksta, inicirana od strane urednika, upravo ono što nedostaje ukupnoj umetničkoj sceni (baš kao što je to slučaj i sa kritikom, umetničkom ili likovnom, svejedno), naglašavam da su ovi redovi proizašli iz iskustva pisanja o umetnosti u proteklih, više od dvadeset godina. Stoga tekst pred Vama ovoga puta nije opremljen referencama iz stručne literature (istorija umetnosti, likovna kritika, teorija vizuelnih umetnosti), već je zasnovan isključivo na subjektivnom izvoru prakse koju i dalje sprovodim (godišnje objavim u proseku preko dvadeset autorskih tekstova iz različitih oblasti umetnosti u katalozima, dnevnoj štampi, stručnim časopisima i na internetu).

Kako odrediti granicu između kritičkog odnosa prilikom pisanja o umetnosti, s jedne strane, i artikulacije umetničkog dela u javnoj sferi?

Zašto su pristupi izložbama od slučaja do slučaja, odviše različiti, isto onoliko koliko se i svakodnevni bilans novootvorenih izložbi ne može izbrojati u nepreglednom obilju informacija koje nas zasipaju.

Pitanja se sama otvaraju, naročito kada imamo u vidu koliko se umetnost prilagodila savremenom tehnološkom napretku, u munjevitosti interneta i umreženosti slika i informacija.

Umetnička kritika, u nedostatku precizno definisanog profila, ipak poseduje jedinstvenu namenu. Svrha umetničke kritike, bez obzira na usmerenost analize, izrazito afirmativne ili angažovane, prvenstveno predstavlja postprodukcioni refleks misli o umetnosti, pomoću teksta – ali i verbalno zastupanje pomoću javno izgovorenih reči na ceremonijama otvaranja.

Pristup umetničkom delu tako neminovno postaje dvojak, u srazmerama sopstvenih asortimana. Umetnički rad bez teksta ostaje nedovršen u realnom javnom prostoru, nedovoljno osvetljen čak i u slučaju čestih i od ranije usvojenih modela art stejtmenata samih umetnika. Radi se o ogledalu umetničkog rezultata, naknadnog tumačenja iz ugla stručnjaka, u trenucima kada se u katalozima štampaju mnoštva teorijskih prosedea, kritičke teze, u vremenom, formiranoj stručnoj terminologiji, u zajedničkom paketu sa kataloškim podacima o radovima uz radnu biografiju umetnika. Sve pomenuto čini sastavni deo umetničkog istupanja u cilju komunikacije sa publikom. Na nekoliko različitih, suštinski srodnih nivoa, susrećemo tri tipa umetničkih pratilaca - kritičar (istoričar umetnosti), promoter galerista ali i prigodničar (ljudi koji za sebe smatraju da govore o umetničkim delima a zapravo govore o kontekstu i praktičnoj realizaciji, često u ulozi uvodničara ili modernih konferensijea).

1. Istoričari umetnosti se služe proverenim alatima i metodama svoje nauke, polazeći od konteksta u kojoj autor stvara, često istražujući razloge nadahnuća uz detaljnu istorijsko umetničku komparativnost, u odnosu sa potencijalnim uzorima, društvenim okruženjem ali i tehnološkim aspektima samog dela. Tu su i eksplikacije tehnoloških karakteristika ali i već ostvareni rezultati kao moguća interpretacija stilova, "izama", škola i drugih često neophodnih pomagala u svrsi kontekstualizacije. Najčešće, naučni karakter njihovih tekstova uzdiže stvaralački proces, izdvaja ga iz uobičajenog okruženja neumetničkog bivstvovanja, kreirajući niz interesantnih pretpostavki u domenu umetničkih pojmova. Istoričar umetnosti gradi sliku o umetničkom delu oslonjen na iskustva svojih prethodnika istovremeno osvešćen savremenim trenutkom. Svedoci smo da je XX vek, pridruživši istoriji umetnosti teoriju kulture i sociologije, ali i mnoge druge, otvorio izvrsni interdisciplinarni aspekt kako bi se određena umetnička problematika što bolje razumela i proširila korisnost sopstvenih performansi.

2. Vremenom, iz ove grupe su se izdvojili i drugi pokreti mislilaca filozofske  orijentacije i tako postavili postulate na kojima je danas moguće odabrati adekvatno polazište za pristup uobličavanju misli o umetničkom delu. U savremenom dobu, nakon sazrevanja postmodernističke misli, nauka je jaka karika u umetničkom delovanju. Filozofski tekstovi o umetničkom delu žive zasebnom vrednošću u višestrukoj utilitarnosti, u zanavljanju ideje umetnosti i tekstualnoj fleksibilnosti. Pripadnici ovakvih pristupa pomažu umetnicima koji promišljaju sopstveni rad i čine im da lakše sami sebe razumeju i kasnije ga objasne posmatračima, potrošačima umetnosti, kako se to često kaže u duhu sveopšteg konzumerizma.

3. Interpretatori skloni retoričkoj improvizaciji i pritom naklonjeni kvaziknjiževnim, efektnim frazama, takođe učestvuju u stvaranju recepcije umetničkog dela. Njihovi tekstovi su isključivo u duhu glorifikacije umetničkog dela i samog autora, zapleteni u hvalisavoj odi radi zadovoljstva publike koja to voli i želi da čuje. Značaj ovakvog vida predstavljanja umetničkog dela, svakako ne može biti zanemaren. I u ovom slučaju tekstove možemo čitati odvojeno od umetničkog dela zbog kojeg su nastali. Kao takvi, oni su proizašli iz povoda, prigodne prilike, samo u prisustvu umetničkih dela. Prigodni govori i tekstovi na izložbama, uz kratkotrajan karakter i nesumnjivo površni prilaz radu daju svoj doprinos umetničkom delu isključivo kao prateća manifestacija, ali i kao realna pojava zarad približavanja umetničkog dela širem auditorijumu.

Umetnost je vid ideologije, često u službi političkih, aktivističkih, tehnologizovanih, multimedijskih, viralnih, i drugih socijalnih aspekata, u oštrici kritičkih pogleda na civilizaciji kojoj pripadamo, u progresivnoj dinamici suprostavljenosti dveju ili više strana, koje na platformama finansijskih projektnih aktivnosti kulturnih politika izmeštaju pozicije umetnika postavljajući pitanja. U takvim tekstovima prefiks umetnički ostaje zaturen u intenzivnoj nameri da se društvo osvesti ili barem uputi u mehanizam funkcionalnog svetskog poretka.  Angažovanost umetničkog dela tako obeležava suštinu umetničkog dejstvovanja i sasvim prirodno, kritika takvih umetničkih dela dodatno razrađuje ideologiju umetničkih nastojanja. Konceptualna umetnost je rodonačelnik takvog mišljenja koje opredeljuje svest savremenog čoveka da preispita događaje koji ga okružuju. Afirmacija ovog načina mišljenja ogleda se u brojnim tekstovima kritike i to kao ravnopravno-gradivni deo celokupnog umetničkog slučaja.

Isto tako, (po)vezanost umetnosti i finansijskih tokova ponajbolje se reflektuje u rekreiranju ličnosti iz prošlosti kada se pojedine ličnosti inaugurišu u ikone istorije umetnosti, čija se popularnost u savremenom trenutku meri milionima posetilaca u muzejima i galerijama širom sveta. Savremena umetnost u aktuelnom trenutku još dalekosežnije objašnjava taj razgranati sistem između stožernih tačaka novca i diktiranog uticaja u uspostavljanju trendova razvijenog organizma moderne civilizacije. Od svih navedenih, poslednji su najbrojniji i najmoćniji u svom delovanju. Svi drugi se kreću u cirkularnom krugu oko njih, čak i kada su kategorično protiv njihovih izbora i stavova sa elitističkih pozicija.

Tako dolazimo do drugog pitanja, u velikoj meri zavisnog od svega spomenutog – kako predstaviti art događaj, izložbu ili uopšte, umetnički poduhvat?

Organizacija umetničke izložbe je izrazito komplikovana i zahtevna operacija, smeštena na čistini savremenog sveta informacija i (digitalnih) slika. Idejno i konceptno nastupanje ide ispred učinjenog, art stejtment prethodi svemu poput zaglavlja svakog umetničkog nastojanja. Nakon što se jedan umetnički projekt okonča, u sprezi projektnih zamršenosti i (ne)ostvarenih mogućnosti sa utiskom uzbuđenja u susretu sa javnošću, sve urađeno poprima drukčiji oblik. Na prvom mestu, izložbena postavka menja i unapređuje izvorni format umetničkog dela i svaki prostor u sinergičnom dodiru sa delima rekreira interaktivnu mogućnost interpretacija. Jeste - izložba može biti uspešna iako nema luksuzno odštampan prateći katalog, ili ako na otvaranju nije služeno kvalitetno vino.

S druge strane, katalog je neophodan kao dokument o izložbi i umetničkim delima. Saopštenje o budućoj izložbi mora biti koncizno i informativno, prevedeno na razumljiv jezik (kako to obično ne bude), vizuelni identitet treba da je pažljivo osmišljen, a društvene mreže moraju biti naseljene atraktivnim video materijalom i drugim kratkim formama uz obaveznu najavu vođenja kroz izložbu.

Prisustvo umetnika na izložbi danas je obavezno, njegova reč je sastavni deo umetničkog angažmana i svaka intervencija u toku izložbe dodatno osvetljava inicijalnu ideju. Umetnost je proces, ne samo u javnom diskursu. Komunikacija, informacija, odjek, fotografije posetilaca, zabeleška, komentar, utisak, razgovor sa umetnikom, tumačenje i vođenje, prezentacija i predavanje, iskoračili su i u novom dobu pandemijske nesigurnosti u različitim veb aplikacijama. Muzeji i galerije su digitalni prostor iskoristili i učinili da njihov sadržaj bude dostupan u ograničenim okolnostima. Zahvaljujući tome, umetnicima i publici bilo je lakše a umetničko delo je pokazalo vitalnost i neograničenu sposobnost oživljavanja umetničkih riznica kulturnog nasleđa.

Stvarni odašiljač umetničke ideje, art događaj predstavlja koncentraciju mesta u kojem se nadograđuju umetničko i posmatračko, u živom odnosu razuđene umetničke scene. Na razmeđama stvarnog i virtuelnog, tekst o art događaju / izložbi ipak je, uz samu (reprezentativnu) sliku o događaju, ključan. Njegova stalna prilagodljivost od namene do namene, oličava provodljivost informacije o art događaju, dominaciju informativnog sveta kome pripadamo. Tekst može biti intervju sa umetnikom, pregled dosadašnjeg umetnikovog rada ali i reakcija publike na određene segmente izložbe. Promocija kataloga izložbe, akcije za vreme trajanja, gostovanje u medijima svih vrsta, izveštaj sa otvaranja, čak i samo zatvaranje izložbe - sve su to danas obavezni elementi koje umetnik usaglašava sa sopstvenim radom i javnim mnjenjem.

Kontakt sa umetničkim delom najčešće se ostvaruje na art događaju i kao takav je od presudnog značaja za delotvornost umetničkog dela. U okvirima art događaja dešava se instalacija u prostoru kojom umetnik upoznaje sopstveni rad, sagledava nedostatke i usavršava postupak umetničke prezentacije. Oprema umetničkog dela jeste izložba u zadatom prostoru čiji zidovi očitavaju platformu umetničkog dejstva. Predstavljanje izložbe, vizuelna manifestacija u drugom medijskom prostoru je transfer slike i reči o umetničkoj izložbi. Karakter tog predstavljanja umnogome će odrediti pozitivni i negativni utisak o izložbi.

Jer, vizuelna i tekstualna informacija o art događaju često je više i od samog art događaja. Treba misliti i pisati o tome.

Mr Danilo Vuksanović