Nova serija slika, plodnog likovnog opusa Mile Gvardiol, imenovana "Quo vadis?", kao ključni motiv ima stepenice i potvrđuje fasciniranost autorke za savremeno, kako u formi tako i u izražaju. Biografski posmatrano Mila je predstavnica srednje generacije već afirmisanih beogradskih vizuelnih umetnika koja je u stalnom preispitivanju stvari i odnosa iz svoje najbliže okoline. Ona pre svega oseća a potom i prenosi, u različitim likovnim tehnikama, impresije iz njoj bliskog života dovodeći gledaoca pred odluku. Urbani motivi Milinih dela ne samo da fasciniraju zbog svoje kompleksnosti, grandioznosti i dimenzija nego i zbog magijske moći da nas opčine i uvedu u sliku tražeći od nas učešće. Ne možemo ostati indiferentni, naš pogled uvek nađe smer/pravac ili liniju koje će nastaviti da prati do samih ivica platna, pa i dalje...

Lingvistički analizirano, naziv ovog Milinog perioda, ima korene u drevnoj legendi prema kojoj Sv. Petar, napuštajući Rim kako bi izbegao mučeništvo, ima viziju Hrista i uplašen ga upita "Quo vadis, Domine?"/"Kuda ideš, Gospode?". Sasvim je jasno da se umetnica interesuje za simbologiju stepenica, da je istražila istoriju i značenje i da je privlači upravo njihova dualnost i nedoumica da li se penjemo ili silazimo. Arhitektonski posmatrano, stepenice su konstruktivni element pomoću koga vertikalno ujedinjujemo prostore različitih nivoa, a ove Miline mogu se emotivno čitati kao stepenice naše duše. Spona između onog što je prošlo i onog što iščekujemo na svom putu, spoj različitih odluka i stanja – skalinate kao univerzalni simbol naših uspona i padova. Posmatrajući dela serije "Quo vadis?" uočavamo da se umetnica vešto poigrava sa našim postojanjem u prostoru i vremenu jer nam uvek nudi detalj stepeništa, nemamo mogućnost da sagledamo čitavu arhitektonsku konstrukciju.

Gledalac mora da se usmeri na "hic et nunc", na ovaj dati trenutak svog postojanja, apstrahovana je kako prošlost tako i budućnost. Na platnima velikog formata Mila oslikava fragmente stepenica poput frame-a i dok ih posmatramo imamo osećaj da oni ne miruju već trepere poput Kalder-ovih skulptura. Kompleksnost motiva ogleda se i u tome što je njegovo dekodifikovanje ambivalentno, može da se odnosi na metaforično kretanje ali i na realno, fičiko. Pored toga, u zavisnosti od našeg gledišta, stepenice imaju moć da istovremeno sadrže dve struje u sebi, simbioza su uspona i pada. Rešenje vizuelne zagonetke je u oku posmatrača kao i odluka da li će se opredeliti za konformistički put ili onaj teži, antikonformistički.

U delima "Quo vadis?" Mila nam nudi više mogućnosti: konstantno stremljenje ka višim nivoima, ciljevima i putevima, vraćanje na poznato i već viđeno ili pak nekretanje i ostajanje u sadašnjem vremenu. Ponekad je neminovno otići i korak unazad da bi se smelije zakoračilo u budućnost, "silazak" i stagniranje nisu nužno simboli degradacije i propadanja. Ukoliko instiktivno "pretrčite" Miline stepenice pogledom, nepogrešivo ćete znati koji je vaš put.

Dr. Miona Marta Marković,
slikar i istoričar umetnosti