Na savremenu pozorišnu scenografiju najveći uticaj su imali upravo slikari i vajari, ali i drugi umetnici, iz sveta muzike i arhitekture. Na samom početku stoje dva imena: Apija i Krejg. Oni su bili i praktičari i teoretičari pozorišne scenografije, koji su je inovirali, unapredili i doveli do toga da se ovaj pozorišni segment ravnopravno tretira sa glumom i režijom, da se uzdigne od običnog pozorišnog dekora do pozorišne umetnosti, odnosno do umetnosti uopšte.

Adolf Apija (Adolphe Appia, 1862-1928) se još kao dečak od 16 godina zainteresovao za pozorište, kada je video Fausta, Šarla Gunoa (Charles-François Gounod, 1818-1893). To ga je podstaklo da se zainteresuje za muziku (studirao je muziku na Lajpciškom konzervatorijumu, a potom i muzičku školu u Drezdenu), a kasnije se proslavio sa scenskim dizajnom za opere Riharda Vagnera (Richard Wagner, 1813-1883). Tako je ovaj Švajcarac, inače arhitekta, postao jedan od prvih teoretičara scenskog osvetljenja i dekoracije. Apija je odbacio do tada dominirajuće dvodimenzionalne scenografije i zamenio ih sa trodimenzionalnim, tzv. živim scenografijama, jer je verovao da je nijansa neophodna, koliko i svetlost, da bi se stvorila veza između glumca i ambijenta predstave, u vremenu i prostoru. Korišćenjem kontrole intenziteta svetlosti, boje i manipulacije, Apija je stvorio (ili otvorio) novu perspektivu dizajna scene i osvetljenja pozornice. Na tom tragu je i još uvek aktuelna insenacija Gunoovog Fausta u Srpskom narodnom pozorištu, koju je režirao Aleksandar Nikolić, a scenski osmislio Saša Senković (premijera je bila 2. novembra 2019. na sceni "Jovan Đorđević").

Drugi inovator pozorišne scenografije, Edvard Gordon Krejg (E. G. Craig, 1872-1966), Englez, koji je živeo u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj (gde je i umro, u Vansu, baš kao i veliki poljski i svetski pisac, autor avangardnih komada, Vitold Gomrobovič (Witold Gombrowicz, 1904-1969),  tri godine kasnije. Nema podataka o tome da su se sreli, a i da jesu, verovatno bi se verbalno posvađali, jer su obojica bili ekscentrični, svaki na svoj način).

Krejgova ideja o korišćenju neutralnih, mobilnih, nereprezentativnih ekrana kao scenskog uređaja je verovatno njegov najpoznatiji scenografski koncept. Godine 1910. Krejg je podneo patent koji je sa značajnim tehničkim detaljima opisao sistem preklopnih i fiksnih panela koji se mogu brzo urediti kako bi zadovoljili i unutrašnje i spoljašnje scene.

Druga inovacija je bila u osvetljenju pozornice. Krejg je osvetljavao scenu odozgo, postavljajući svetla na plafon pozorišta. Boja i svetlost su takođe postale centralne za njegove scenske konceptualizacije.

Treći izuzetan aspekt njegovih eksperimenata u pozorišnoj formi bili su njegovi pokušaji da integriše elemente dizajna sa svojim radom sa glumcima. Krejgova mizanscena nastojala je da artikuliše odnose u prostoru između pokreta, zvuka, linije i boje.

Jedna od najčuvenijih njegovih predstava je Hamlet, u Moskovskom umetničkom pozorištu (Московский Художественный театр), 1911. godine (nastala u saradnji sa Konstantinom Stanislavskim / Константин Сергеевич Станиславский, 1863- 1938).

A onda primat preuzimaju ruski umetnici, pre svega slikari, predstavnici avangardne umetnosti, koji su najvažnije rezultate upravo postigli u scenografiji i kostimografiji. Glavni pokretači ruske apstrakcije bili su Vasilij Kandinski (Василий Васильевич Кандинский, 1866-1944), koji je ujedno i autor prve apstraktne slike (1910. godine), potom M. F. Larinov (Михаил Фёдорович Ларионов, 1881–1964) i N. S. Gončarova (Натaлья Сергeевна Гончарoва, 1881-1962), koji su utemeljitelji rajonizma (rus. лучизм, lučizm [raйonizm], od fr. rayon - luč [zraka]), dok je Kazimir Maljevič (Казимир Северинович Малевич, 1879-1935), začetnik suprematizma, bio najradikalniji od njih. Tu je i konstruktivizam Vladimira Tatljina (Владимир Евграфович Татлин, 1885-1953), čije su ideje preneli u Evropu vajari: Aleksandar Arhipenko (Олександр Порфирович Архипенко, 1887-1964), rođen u Ukrajini; potom Antoan Pevzner (Антуан Певзнер, 1886-1962) i Naum Gabo (Наум Абрамович Певзнер, 1890-1977, Gabo je njegov pseudonim), braća, ruski umetnici čija imena i prezimena upućuju na njihovo strano (francusko-jevrejsko) poreklo.

Vesnik avangardne umetnosti u Poljskoj, nesumnjivo je Tadeuš Kantor (Tadeusz Kantor, 1915-1990). On je bio reditelj i scenograf, ali, pre toga slikar i grafičar. Autor je više umetničkih manifesta i osnivač avangardnog pozorišta "Cricot 2”, koje je svoje predstave izvodilo u Krakovu, ali i u nekoliko evropskih gradova. Sa jednom od njih (Mrtav razred), gostovali su i na Bitefu, u Beogradu, 1977. godine. Sve svoje predstave Kantor je, ne samo režirao i "dirigovao” glumcima tokom njihovog izvođenja, već je i scenski osmišljavao, do svakog detalja. To nisu bile samo scenske rekvizite, nego umetnički predmeti, često neodvojivi od tela glumca. Paralelno je izlagao svoje slike, a posle njegove smrti (1990), dekor i rekvizita iz njegovih predstava su postali umetnički eksponati, tzv. objekti umetnosti.  Kantoru su slikarstvo i pozorište bili neodvojivi.

Kada je naša scena u pitanju, pozorišno slikarstvo i scenografija dobijaju veliki polet posle Drugog svetskog rata. Srpski i jugoslovenski slikari, a potom i scenografi, Miomir Denić (1913-1996), Milenko Šerban (1907-1979) i Vlada Marenić (1921-2010), podigli su scenu naših pozorišta na evropski nivo, što je potvrđeno i kroz mnoge nastupe naših pozorišta u Londonu, Moskvi, Parizu i drugim svetskim centrima.

Veliki je broj izuzetnih scenografa u našim pozorištima (Miodrag Tabački, Kikinda 1947. Autor je preko 300 scenografija i 100 kostimografija za dramske, baletske, operske i lutkarske predstave. Dobitnik je brojnih nacionalnih nagrada. Akademik SANU; Boris Maksimović, Novi Sad 1949. Realizovao je mnogobrojne scenografije za balet, opere, operete, koreo-drame, mjuzikle, drame i komedije. Samo u Srpskom narodnom pozorištu uradio je 40 scenografskih rešenja. Sarađivao je sa najznačajnijih našim rediteljima, kao i sa rediteljima iz SAD; Ukrajine, Holandije, Francuske, Grčke, Rumunije, Italije, Mađarske, Velike Britanije, Rusije... Posle odlaska iz SNP-a, nastavio je scenografski rad i sa zapaženim uspehom gradi umetničku karijeru u Narodnom pozorištu u Beogradu; Geroslav Zarić, Trstenik 1951. Tokom karijere realizovao je oko 200 scenografija. Radio je scenografije za pozorište i televiziju. Bio je redovni profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradz. Bavi se i slikarskom i scenskim dizajnom. Jedan je od osnivača grupa Akt i Nova osećajnost. Član je ULUPUDUS-a, u statusu slobodnog umetnika. Zvanje istaknutog umetnika dodeljeno mu je 1996. godine; Jasna Dragović, Beograd 1954. Uradila je scenografiju za oko 30 domaćih i koprodukcionih filmova, isto toliko pozorišnih predstava kao i scenografiju za oko 200 televizijskih projekata. Učesnik je na stranim i domaćim izložbama; Željko Piškorić, Pančevo 1961. Bavi se pozorišnom i filmskom scenografijom i izlagačkim aktivnostima. Bio je član umetničke grupe Art Circus (1995-2005). Član je umetničkih grupa MFX (Multiflex) i HTP (Happy Trash Production) sa kojima je izlagao u zemlji i inostranstvu. Njegove novije autorske scenografije uključuju predstave "Čas anatomije” (SNP, 2017); "Hamlet” (SNP, 2016); "Čarobna frula" (SNP, 2016); "Smrt Ivana Iljiča" (SNP, 2015); "Istraživači noćnih mora" (Pozorište mladih, 2014); ”High Life” (SNP, 2013) i "Galeb" (SNP, 2012); Aleksandar Denić, Beograd 1963. Autor je većeg broja pozorišnih i filmskih scenografija, kako kod nas tako i u inostranstvu. Radio je sa nizom poznatih inostranih imena poput: Arnold Barkus, Majkl Baset, Uli Edel, pozorišnih reditelja poput Tanje Mandić Rigonat, Frank Kastorf, Martin Kušej, Armin Petras, Ivica Buljan, Darjan Mihajlović, Dejan Mijač, Branislav Mićunović i filmskih režisera poput Srđana Karanovića, Emira Kusturice, Gorana Markovića, Miloša Radovića, Srđana Dragojevića. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada: Velika nagrada Srbije, nominacija Emi, Zlatni vitez, Kristalna prizma, Zlatna mimoza, Zlatni ćuran. Faust- nemačka nacionalna nagrada; Saša Senković, Temerin 1964. Zaposlen je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu i docent je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Bavi se scenografijom, primenjenom skulpturom i grafičkim dizajnom. Autor je preko 50 realizovanih pozorišnih scenografija. Sarađivao je sa rediteljima iz regiona i Evrope. Scenografije je realizovao u Srbiji, Češkoj, Mađarskoj i Rumuniji. Radio je na izradi scenografija i scenskih elemenata za preko 200 predstava; Jasmina Holbus, Beograd 1968. Diplomirala je 1996. godine dizajn enterijera na Chelsea Collage of Art & Design u Londonu. Član je ULUPUDS-a od 2007. godine, sa statusom samostalnog umetnika. Enterijerom bavi se profesionalno od 1997. godine. Od 2003. godine angažovana je kao scenograf na izradi više od trideset pozorišnih predstava; Marija Kalabić, Beograd 1972. Diplomirala na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. 2003. godine postala član ULUPUDS-a u zvanju slobodnog umetnika. Od 2008. godine zaposlena u Narodnom pozorištu u Subotici. Aktivno se bavi scenografijom od 1997. godine i do sad je realizovala preko 70 pozorišnih scenografija. Izlagala svoje radove na Praškom kvadrijenalu 2003., učestvovala na izložbi World Stage Design u Torontu 2005., na Majskoj izložbi , na izložbi sekcije scenografije i kostimografije Curtain up , kao i na 4., 5. i 6. YUSTAT-ovom Bijelnalu scenskog dizajna; itd), koji su potvrda da je likovnost i dalje jedan od najvažnijih scenskih segmenata.

Koliko je likovnost prisutna u pozorišnim predstavama, ponekad čak i dominantna, može se videti i iz imenovanja, koje su u dvadesetom veku, teatrolozi i pozorišni kritičari davali pojedinim teatarskim tendencijama - likovni teatar, vizuelno pozorište, i slično. O približavanju pozorišta i likovne umetnosti, ponekad čak i poistovećivanju, svedoče brojni okrugli stolovi i rasprave o tome koliko je likovna umetnost uticala na pozorište i obrnuto - uticaj pozorišta na likovnu umetnost. Da podsetimo samo na činjenicu da su Bitef, u pratećim programima, od 1968. do 1972. godine, pratile izložbe koje je realizovala Galerija 212, pod nazivom "Likovni Bitef”. BITEF je, nesumnjivo, prvi kod nas omogućio susretanje pozorišta i vizuelne umetnosti, tj. novih pozorišnih tendencija i nove umetničke prakse.

Dr Zoran Đerić