Mnogi slikari su ostvarili svoja najbolja dela uz druge kolege čime je konačno rezultat bivao upečatljiviji i sa daleko većim uticajem na društvo ali i druge umetnike. Kada bi upoređivali vrste udruživanja kroz povesnicu likovnih domašaja, vrlo brzo bismo uvideli da su društvene promene zapravo bile ključne u formiranju umetničkih pravaca kao i stilskih karakteristika što nam i danas služe dok tumačimo modernu, postmodernu i dalje, sve do tranzicijsko tehnoloških intermedijalnosti u pluralizmu savremene umetničke prakse.

Logično je da iz ovako postavljenih teza možemo izvesti zaključak da je umetnost, iako prvenstveno zasnovana na auri autorstva, duboko ukorenjena u društvu u kojem nastaje, u času kada pripadnik zajednice - umetnik zastupa društvo, upućuje mu kritiku ili jednostavno stvara kako bi bio primećen. Umetnička potreba za isticanjem vodi poreklo iz magijskog praporekla umetničkog praktikovanja, u doba kad je umetnost posedovala sveštenički karakter, sublimirajući stvaran svet oko sebe sa željom da objasni prirodne pojave. Isto tako, svedočimo da su se umetnici okupljali u trenucima ugroženosti stvaralačkog čina. Nastalo iz odbrambeno afirmativnih razloga, umetničko društvo, predstavlja polifono lice srodnih i manje srodnih kreativnih ličnosti. Na tom tragu se danas govori o višestrukom autorstvu, terminu koji je ustanovio Boris Grojs.

A na kojem tragu smo zatečeni kad čujemo termin likovna kolonija? Na koju stranu je kolonizovana likovnost i zašto joj je potrebna migracijska izmeštenost, osama, i na kraju, grupisanje po profesionalnom odnosu prema svetu koji ih okružuje? Koji su ciljevi ove namere i zašto nismo u stanju da pojmovnost likovnih kolonija obuhvatimo u jasno definisanom profilu?

Pisati o ovom fenomenu označava društveni aspekt umetničkih, mahom slikarskih organizovanja, još od početka izlazaka u prirodu, u trenutku kad nastaje plenerizam (franc. pleinairisme). U momentu barbizonskog napuštanja ateljea, slikari su nastojali da otkriju sasvim drukčije pristupe umetničkom delu, sa nepredvidivim razvojem događaja koji umetnost svrstava u najatraktivnije ljudske domete celokupne civilizacije. Studijski rad zamenjen radnim boravkom u prirodi, in situ, izrodio je modernu umetnost čije benefite i danas baštinimo. Smelost izlaska, istupanje iz klišea u izazovnoj stvaralačkoj igri, proizvelo je istorijske tačke preporoda umetnosti, transformacije čitavog mehanizma likovne operacije.

Zapravo, likovne kolonije su ekskursi iz ustaljenih života slikarske monotonije i zasićenosti autodijaloga umetnika. One su potreba za susretom sa kolegama, razmena mišljenja, ponekad i mesto neslaganja, gde svaka nova slika izlazi iz uobičajenog konteksta pređašnje produkcije. Likovnim kolonijama kontekst pruža mesto gde umetnici stvaraju, genius loci, duh mesta koji ih povezuje, narativ i motivi, posebnost podneblja koja neosporno utiče na novonastalo umetničko delo.

U kratkom istorijskom osvrtu na ovaj fenomen, prisetićemo se da je još od vremena s početka XX veka, od 1905. godine, kada je čuvena  Nadežda Petrović pokrenula koloniju u Sićevu, koja traje i u savremenom trenutku, srpsko slikarstvo pratilo tendencije evropskih centara. U traganju za drukčijim pogledom na umetnost, po prirodi stvari, slikari su se zbližavali i pokušali da u grupama (biološki termin u objašnjenju reči kolonija) redefinišu svoje stavove i budu avangarda aktuelnih umetničkih procesa. Nesamirni XX vek je u vreme svetskih ratova uspeo da odgurne progresivne ideje na samu marginu socijalne sfere. Novi državni poredak i ustrojstvo sveta, u stalnoj turbulenciji, proizveli su političke okolnosti u kojima se, konačno, nakon Drugog svetskog rata ustalila uzlazna putanja razvoja i raz(g)radnje umetnosti.

Upravo takve prilike u tadašnjoj Jugoslaviji, početkom 50-ih godina XX veka pozicionirale su područje Vojvodine u okvirima Jugoslavije kao značajno mesto upravo pojavom likovnih kolonija. U cilju demokratizacije umetnosti ali i što dinamičnijeg kulturnog života, formirani su fondovi za otkup umetničkih dela van velikih centara kako bi se težište likovnih događanja izmestilo u provinciju. Na taj način ostvarena je specifična decentralizacija umetnosti uz osnivanja galerija na temeljima likovnih kolonija, i što je najvažnije, potencijal iz koga su, kroz vreme, na umetničku scenu zakoračili mnogi talentovani slikari, kasnije afirmisani umetnici. U to doba, likovne kolonije su bile mesta gde su umetnici davali smisao lokalnoj zajednici kroz mnoštvo intervencija i zajedničkih akcija, i tako uključivali narod u savremene umetničke tokove.

Pitanja koje postavljamo u svetlu današnjih dešavanja oko likovnih kolonija odvešće nas u posve drukčijem smeru. Pokušaćemo da analiziramo problem likovnih kolonija sa akcentom na savremeni trenutak, uz napomenu da autor ovog teksta iznosi svoje teze na osnovu sopstvenog iskustva, iz ugla učesnika i organizatora istovremeno.

Polazeći iz idealističkog ugla poimanja likovnih kolonija kao mesta za druženja i upoznavanja sa drugim umetnicima, u okrilju prijatnih uslova za rad, plaćenih honorara, ili otkupa novonastalog dela, kao i kasnije organizovane izložbe sa pratećim katalogom - odmah ćemo shvatiti da je realna slika posve nešto drugo. Standardi potrebni za organizaciju jedne likovne kolonije nisu propisani, svako to radi u skladu sa svojim mogućnostima. I jedino je entuzijazam zajednički sa vremenom nastanka likovnih kolonija, sve drugo, razapeto je između javnog i privatnog, u zapletenim slojevima komplikovanih postliberalnih uzusa, kada tehnološka dominacija diktira opštu kulturnu politiku vizuelne umetnosti.

Istovremeno, važnost izmeštanja umetnika iz svakodnevnice ogromna je baš iz razloga što se umetnički zanat ne ceni poput ostalih profesija. U isti mah, svaka ideologija ili pomodna kulturna pojava nastoji da preuzme umetnike i da im nametne teme i motive kako bi ih iskoristila u promociji sopstvenih agendi. Pritisnuta u ćorsokaku potrošačke vidre, umetnost se prilagođava i snaži, neuhvatljiva u svojoj doslednosti, lojalna proverenim receptima, od kojih je jedan sadržan u simboličnom tumačenju kako je - snop nesalomiv a pojedinac ranjiv. Zato postoje likovne kolonije, kako bi dokazale da, uprkos svemu, istrajavaju u izvornom timskom radu, uz poštovanje integriteta umetničke ličnosti.

Mora se primetiti kako su likovne kolonije, u većini slučajeva, prepuštene zastarelim šablonima nekadašnjih likovnih komesara, po principu brzog reagovanja u zadatim uslovima, što često i može delimično da funkcioniše. Prikupi se materijal, boje i platna, obezbede tri obilna obroka (ili barem obećanje!) i ne uvek, pristojan prostor za rad. Tada se otpliće zamršeni svet likovnih kolonija u kojima retko ko na samom kraju zna - ko je kome šta dužan, koliko slika se ostavlja organizatoru, da li će se štampati katalog i prirediti izložba. Retki su otkupi slika nastalih na koloniji a još ređi honorari za učešće. Likovne kolonije služe ispunjavanju lokalnih političkih i privatničkih ambicija u realizovanju namenskih sredstava sa težnjom da se dobije što više umetničkih dela kako bi se namirili sponzori.

Šta nedostaje ovom sledu događaja? Nedostaje idejna koncepcija, stub oko kojeg se umetnici drže, jer pitamo se, zašto uopšte dolaze poput turista u gradove i sela, na planine i salaše, kada sve to većina njih mogu i samostalno da priušte?

Ovde se misli na većinu likovnih kolonija koje su organizatori prepoznali kao priliku za brzo sticanje slika na nivou ukrasa na zidovima lovačkih domova, školskih holova i bolje uređenih vikendica. Nikako se ne sme zanemariti privatizovanje i zloupotreba umetničkih okupljanja proistekla iz poslovično teških uslova u kojima umetnici žive i rade.

Međutim, šta je to što uspeva da održi ovakav način funkcionisanja, bez obzira na spomenute jetke odrednice?

Tradicija i jasan koncept kao uporište likovne kolonije osnova je za njen dalji opstanak, nakon čega umetnici jedni drugima prenose dobre glasove o mestu u kome su se kvalitetno proveli i pritom izneli vredna umetnička dela. Svakako, to nije lako postići jer istovremeno nije moguće održati stalnu tenziju osnovnih uslova potrebnih da bi likovna kolonija ostvarila svoj cilj. Taj uspeh zavisi isključivo od selektora likovne kolonije koji odabira i spaja umetnike na jednom mestu, poznavajući sve njihove mane i vrline, svestan svih rizika. Kada se usklade svi ti parametri uklapanja i balansiranja između različitih umetničkih senzibiliteta, moguće je dobiti pozitivan rezultat - likovnu koloniju sa pedigreom, zavidnim sazivom umetnika.

Dakle, suštinski je važno ko je selektor likovnog saziva i koja je ideja zajedničkog rada. Zadati motiv od strane organizatora umetnicima može biti tretiran kao ordinarna narudžbina i u njima može pokrenuti nezadovoljstvo. To su ključni problemi kada govorimo o zamršenoj relaciji u kontekstu selektor - umetnik / slikar - domaćin / organizator. Iako su prošle godine od kada su likovne kolonije zaživele i kod nas i u svetu (kako god da ih nazivamo), one su ostale bastion demokratičnosti kulture kroz umetničku misao i praksu, u proglašavanju čina kolonizovanja drugih, neumetničkih predela i ljudi, zarad čega se savremeno umetničko delovanje promoviše u humanistički rad prvog reda, u razmeni materijalnih i duhovnih dobara.

Ipak, važno je istaći da smo danas svedoci zavidnog broja tzv. umetničkih simpozijuma radioničkog tipa, u širokom spektru umetničkih usmerenja na kojima se domaći umetnici sreću sa umetnicima iz inostranstva otvarajući nove horizonte savremenih umetničkih prostora. Ova pojava se oslanja na inostrani karakter ovakvih susreta i u odnosu na pojam likovnih kolonija ima manje dodirnih tačaka. Poreklo nastanka likovnih kolonija uslovljeno je balastom socijalističkog prosedea kolektivizma i kao takvo minimalno korenspondira sa dejstvom savremenih umetničkih simpozijuma na kojima se potenciraju prezentacije, predavanja i u kojima se praktikuje edukativno angažovani angažman višestruke problematike. Izvori ovih različitosti se prirodno prožimaju i menjaju kao i sami umetnici. Slikarstvo odavno igra asimilovanu ulogu koju joj je savremena umetnost dodelila, baš kao i druge klasične likovne discipline u svojstvu savremenih umetničkih alata. Likovne kolonije specijalizovane za određenu umetničku disciplinu (izuzimajući slikarstvo) nalaze se u znatno povoljnijoj situaciji jer njihova specijalizovanost učitava generator zaštite esnafskih interesa.

I nije slučajno da su se ove pojave, u preplitanju novih medija i klasičnih likovnih disciplina, formirale na talasu globalizacijskih unificiranja, pogotovo kada imamo u vidu i snažnu povezanost periferije i centra poniklu na aktuelnoj internetskoj umreženosti. Relativizacija individualnog stila, mapiranje društvenih problema kao osnov za konstruktivnu kritiku i aktivizam, kompleksnost naručenih projekata glomaznih naslova pod kišobranom "kulturnih industrija", amaterizam marginalnih grupa i upućivanje ka delu društva sa posebnim potrebama, značaj umetnosti kao paradiscipline u svim segmentima života, samo se neki od mnogih novorođenih umetničkih fokusa.

Među ovim aspektima nema puno prostora za kulturne manifestacije klasičnog tipa, sa likovnim kolonijama kao pratećim programom, estetskom fusnotom bez ikakvog značaja za savremenu umetnost. Njihova vezanost za festivale i druge oblike kulture govore o inferiornom statusu ovakvog pristupa umetničkom delovanju. Sa druge strane, svi elementi kvalitetne izložbe zasigurno se mogu pronaći i u pasivizovanim prostorima zabačenih, ali uspelih likovnih saziva. Naročito je simptomatična nezainteresovanost mladih umetnika za ovakav vid umetničkog okupljanja iz prostog razloga što model koji dominira nije prijemčiv novim generacijama stasalim na brojnim aplikacijama tehnologizovane kulture.

Nepobitno je jedno - likovna kolonija / umetničko okupljanje / art simpozijum, zadržava pravo na zajednički imenitelj u cilju interakcije među umetnicima, u razvijanju umetničkih aktivnosti i obogaćivanju okoline, obrazujući legat umetničkih dela kao polazište za buduće susrete.

Mr Danilo Vuksanović