Polazna tačka projekta je pitanje postojanosti memorije, kako na ličnom tako i na opštem planu uz osvrt na razliku između pojmova pamćenje i sećanje. U cilju proučavanja ovih kompleksnih fenomena, umetnica je pristupila digitalizaciji analognih materijala iz porodične foto i video arhive. Prebacivanje u digitalni format i prenos u virtuelni prostor doveli su do teorijskog problema i pitanja koliko je digitalna slika snažna.

Tvrdnja Borisa Grojsa je da je snažan sam digitalni fajl koji kao skup nevidljivih kodova predstavlja original digitalne slike, dok je vidljiva slika samo kopija. Istražujući taj problem, umetnica je došla do binarne i heksadecimalne predstave digitalizovanih slika koje su činile porodična sećanja. Konkretan slučaj koji ova izložba obrađuje odnosi se na pojedinačne ili grupne/porodične boravke u Austriji, poslovne ili pak u cilju ponovnog uspostavljanja, sticajem društvenih i političkih okolnosti davno pokidanih porodičnih veza.

Rezultat istraživanja je projekat koji ispituje validnost i fragilnost ljudskog sećanja, efemernost i podložnost svođenju na nečitljive kodove, kao i mogućnost softverske greške.

Izložbu čini ambijentalna instalacija, u okviru koje će biti prikazani i video-radovi, glitch art/GIF animacije, fotografije, kao i klasični kolaži, što predstavlja direktan rezultat psihogeografskih istraživanja i mapiranja gradova, koje je autorka sprovodila, između ostalog, i tokom rezidencijalnih boravaka u Austriji.

Izložba je nastavak dva ciklusa radova: Arhitektura sećanja i Dnevnik hodanja  Graz Sessions, s posebnim osvrtom na porodične uspomene i poklapanja s iskustvima članova porodice, uporednu analizu i specifičan atlas emotivnih stanja i psihokartografiju.