Učesnici: Teodor Ajduk, Ana Popov, Darko Babić, Teodora Bikicki, Dunja Branovački, Oltvanji Iren Vekonj, Lajoš Vekonj, Tatjana Vojnov, Dragana Garić Jovičić, Vladimir Mitrović, Daniela Gibanica, Sima Gucunski, Vojislav Dević, Senka Đorđević, Dunja Đuragić Dugandžić, Marija Erdelji, Vesna Živanović, Dejan Ilić, Danica Jevđović, Rajko R. Karišić, Igor Kekeljević, Milica Kovačević, Petra Kosnić, Ljiljana Krtinić, Violeta Labat, Nenad S. Lazić, Geza Lenert, Aleksandar M. Lukić, Željko Mandić, Branislav Marković, Dobrila Martinov, Darko Milosavljević, Čaba Nemet, Ana - Leda Pop, Zdravko Rajčetić, Lidija Ramač, Jelena Rodić, Željko Savić, Dušanka Sremački, Nataša Stojanović Beronja, Anastasija Stojković, Simonida Todorović, Aleksandar Topić, Smiljana Hadžić, Miroslav Šilić.

Današnja produkcija u oblasti primenjene umetnosti i dizajna kod nas i u svetu, pokazuje tendenciju brisanja oštre linije između društveno angažovanog i autonomnog umetničkog dela. O ovome svedoče veoma izraženi trendovi prožimanja različitih umetničkih disciplina. Svet umetnosti je stvorio paradoks u vidu fiktivne arene, u kojoj klasici, avangardisti, večita gerila (potreba za subverzijom) i dizajneri naše stvarnosti, deluju veoma složno, ne po političkom programu, već prema sopstvenom impulsu i raspoloženju. Čini se da se emocija ponovo vraća u sferu primenjene umetnost, jer umetnik više ne želi da služi političkoj grupi, već samom sebi i sopstvenom egu.

Iz tog razloga umetnici ne téže revoluciji kakvu smo preživeli sa ruskom avangardom koja je verovala da služi društvenom progresu...

Pritisak društva koje nameće klasifikacije, podele, kontrolu, svrstavanje u kalupe, proizvodi osećaj teskobe i kod umetnika. Dug prema tradiciji s jedne i novi mediji s druge strane usmeravaju umetnike ka eksperimentu, čime oni beže iz nametnutih kalupa, ali ne u smislu epohalnog otkrića, na šta je ciljala stara avangarda, već u smislu igre koja podstiče kombinatoriku različitih medija, sadržaja i njihove interpretacije (npr. narodna i ulična umetnost, umetnost andergraund stripa, umetnost tetovaže). Zato danas više ne govorimo o postojanju umetnosti „na ivici“, već isključivo o „glavnom toku“.

Naizgled paradoksalno, to nas ponovo dovodi do tačke u kojoj se javlja potreba za ukrupnjavanjem kreativnih delatnosti. A još juče smo veliki broj disciplina oslobodili od balasta glavnih umetničkih oblasti.

Tako je keramika nakon Drugog svetskog rata vodila svoju borbu za nezavisnost od vajarstva. A sad mnogi keramičari razmišljaju vajarski i mnogi vajari koriste keramiku za širenje promišljaja o skulpturalnoj umetnosti.

Danas su i atelje, i ulica, i otvoren prostor prirode, i ne zaboravimo internet, postali laboratorije kakvu je, recimo, imao ruski vajar i arhitekta Vladimir Tatlin. Tatlin je kao jedinstvena umetnička pojava u oblasti primenjene umetnosti i dizajna, u svom studiju zajedno sa saradnicima dizajnirao skulpture-letelice i predmete za svakodnevnu upotrebu, projektovao imaginarne građevine osmišljavao i izrađivao skulpture i umetničke slike. Dakle, nije se zadržavao samo u jednoj umetničkoj disciplini, već je stvarao u više njih. I pri tome je imao retku povlasticu da u svakoj od tih kreacija projektuje sopstvenu ideju o funkciji umetnosti.

Danas u vremenu pojačane individualnosti, umetnici primenjenih umetnosti i dizajneri imaju istu potrebu. Arhitekte se bave opremom za knjige i časopise, grafički dizajneri slikaju ili vajaju, vajari izrađuju mozaike, veb dizajneri se bave digitalnom fotografijom...

Zato se sve više čuju glasovi umetnika da se oblasti primenjene umetnosti i dizajna objedine pod jedinstvenim nazivom - vizuelna umetnost.

Osim što se ovim pojmom brišu terminološke granice, brišu se i granice unutar ljudske kreativnosti i okrepljuje se, što je važnije, individualizam kao antiteza opšterasprostranjenom kolektivizmu i globalizmu. Sve ovo vodi ka ideji o rađanju novog pravca u obrazovanju umetnika i dizajnera i njihovom budućem radu.

dr Zdravko Rajčetić, teoretičar medija i umetnosti