Stvari u Vasioni zapravo stoje potpuno drugačije. Ona je ispunjena beskrajnom tamom u kojoj je svetlost redak i neizreciv blagoslov. Svaki, pa i najmanji zrak svetlosti, jeste nešto poput zvezdanog praha. Onog kojim je i čovek posut.

Kada bismo se suočili sa tom realnošću, zasigurno bismo se osećali tragično usamljenim. Sasvim verovatno i bespomoćno uplašenim.

Svetlost je sa aspekta Vaseljene iluzija. Ali u njoj je sabrana sva naša vera i nada. I možda zarad te svesti, koju u sebi duboko nosim, gde god da sam se obreo, tražio sam "svetlopisce". Ljude koji svojim talentom i vlastitom osećajnošću, svaki zrak koji upiju, drugima učine još vidljivijim. Zaticao sam ih svugde. Najčešće tamo, gde sam se najmanje nadao. Likovna umetnost najbliža je svetlopisanju. Zarad ovog osećanja ali i vlastitog zanata, odnos slikarstva i književnosti oduvek mi je neizrecivo važan.

Među velikim književnicima, možda neznatan ali jasan potpis u slikarstvu, ostavili su: Aleksandar Sergejevič Puškin, Mihail Ljermontov, Viktor Igo, Žorž Sand, Pol Valeri, Artur Rembo, pa Majakovski, Borhes, Gras...

Naš najveći savremeni književni biograf  Radovan Popović u knjizi "Srpski pisci slikari" imenuje 87 pisaca, koji su sa manjom ili većom stvaralačkom ambicijom, svoj potpis u trajanju činili i na slikarskom platnu. U tom nizu je zbir očekivanih imena, od dobro nam poznatog Zaharija Orfelina, preko Đure Jakšića, koji iza sebe ostavlja oko dvesta slika, do generacijski bližih nam stvaralaca poput Zuke Džumhura. Sa više iznenađenja stižemo i do imena: Jovana Jovanovića Zmaja, Jovana Dučića, Miloša Crnjanskog, Danila Kiša, Miodraga Pavlovića Stevana Raičkovića, Živojina Pavlovića, Marka Ristića... Svi do jednog jesu pisci slikari.

Ništa manje uzbudljiva knjiga dala bi se napraviti i u obrnutom pravcu. Sjajna je niska likovnih umetnika koji su se oprobali u književnosti. Pomenimo ovde tek veliko ime Milene Pavlović Barili. Najznačajnija predstavnica nadrealizma u srpskom slikarstvu, izraz za svoju bajkovitost i setu tražila je i u poeziji. Pisala je na španskom, italijanskom, francuskom i najviše srpskom. A njena rođaka, takođe rođena u Požarevcu, Milica Janković slikarstvu se učila u Minhenu, a iza sebe je ostavila dvadesetak knjiga proze. Mogli bismo ovako gotovo u nedogled.

Kao neko ko je za svetlopiscima ponajviše tragao niz prostore panonske ravnice, sećam se trenutka u kojem sam čitao zapis o jednom od najvećih slikara našeg romantizma Novaku Radoniću. Prepričavalo se dugo kakoje radeći ikonostas za crkvu u Sentomašu, Novak rado sedeo s meštanima. Ajd što je voleo društvo, nego što su mu bili potrebni likovi za ikonostas i religijske kompozicije. U bircuzu, uz vino, često mu se dešavalo da ne sluša ljude dok pričaju, već posmatra njihova lica, zagleda im oči, noseve, linije usana. Ponekad bi izvadio iz džepa blok, na brzinu skicirao neki lik, šaku, uvo, ili samo oko. Shvatajući šta Novak radi, seljaci su ga zadirkivali: "Pazi majstor moleru, da ti neki svetac ne bude ožderan, mamuran, suviše veseo ili svadljiv, pa da se bogomoljci otpade od crkve, a posle još i da ružno sanjaju"!

Od ranije sam znao da je to isto činio i Uroš Predić. U crkvi je kraj oca sveštenika odrastao i stekao prve predstave o sebi i svetu. Zato je i ikonostas koji je radio u Orlovatu nenadmašan po majstorstvu i nenametljivoj lepoti. U liku Svete Petke naslikao je svoju majku. Uopšte, biblijske likove slikao je po likovima iz svog okruženja. Tako ste u to vreme, šetajući ulicama Orlovata, mogli sresti apostola Jakova, svetog Petra, Isusa, Pilata, arhangela Mihajla… I, zaista, dok stojite u orlovatskoj crkvi, kao da ste u kakvom vremeplovu što vas vraća u vremena buna i ustanaka, Banaćana u dugim opaklijama, prgavim i nežnim u isti mah. Postupak Novaka Radonića i Predića, među savremenicima je izazivao sablazan i vodio ih tužbama za blasfemiju. Ali ako znamo da Biblija kaže, kako nema većeg podviga nego: "dostići meru rasta visine Hristove", onda se upravo u ovim anegdotskim zapisima krije nešto mnogo više. Sveti Nikola, Luka, Arhangel Mihailo, pa i Bogorodica sama... u liku Bude poštara, Cvete biroša, baba Mare i Mite Nadrljanskog, seoskog spadala. Zašto da ne?  Nismo li svi pred Bogom jednaki! Pomislio sam kako bi se uz samo malo truda, ova strana iz naše likovne povesti, dala prevesti u visoku pripovednu prozu.

Tragom ove ideje stigao sam do podatka da je Radonić 1860. godine rešio da uđe upravo u književnost. Namah je počeo da objavljuje u najpoznatijim listovima onog vremena: Danici, Zmaju, Žiži, Javoru, Srpskom dnevniku, Letopisu. Kad stigoh do zapisa o Radoniću koji je zatvorio krug mojeg promišljanja: "U njegovim tekstovima primetno je poznavanje svetske društvene i kulturne istorije sa namerom da svog čitaoca moralno pouči i istovremeno mu se približi šaljivim tonom. Taj ton naročito je prisutan u tekstovima gde izbijaju crte autobiografskog, kada opisuje ličnosti svoje okoline, što se najbolje vidi u članku Molčani i Sentomašani, koji piše dok radi na ikonostasu u Srbobranu, pa kaže: "Putovao sam i po drugim srpskim krajevima i mestima; ali mogu to kazati, da nigdi nisam čuo ni vidio tog veselja, te šale, tog pića, tih pesama i doskočica, tog vica i dosetaka, tog huljinstva u svakoj struci, kao u Molu i Sentomašu". Krenuo sam u avanturu potrage za "panonskim svetlopiscima". I došao sam do onih od kojih je sve počelo.

Prvi akter velike priče jeste Atanasije Nikolić. Rođen je 1803. godine u Bačkom Brestovcu. Valja reći da je vreme u kojem se on školovao i stasavao, bilo doba rađanja države i identitetskog formiranja moderne nacije. Stoga su pregaoci i intelektualci njegovog reda, dobijali oreol "renesansnih" ličnosti. I zaista. Postoji najmanje desetak razloga zbog kojih bi Atanasije Nikolić, danas gotovo zaboravljen, morao biti deo svake iole relevantne enciklopedije. Bio je prvi rektor  1838. osnovanog Liceja u Kragujevcu, koji će brzo prerasti u Veliku školu iz koje je 1905. nastao Beogradski univerzitet. Potom je napisao prvi udžbenik matematike u Srba. Zaslužan je za osnivanje prvog pozorišta u Beogradu "Teatra na Đumruku". Napisao je šest istorijskih drama, objavio dve zbirke narodnih pripovedaka i svoju autobiografiju u kojoj je opisao prelomna isorijska i kulturna događanja sredinom 19. veka. Zajedno sa Jovanom Sterijom Popovićem osmislio je i osnovao Društvo srpske slovesnosti koje će kasnije prerasti u Srpsku kraljevsku akademiju nauka. Osnovao je našu prvu Poljoprivrednu školu. Dalo bi se nabrojati još mnogo toga, sve dozanimljivog podatka da je Nikolić prvi u škole uveo zvonce, koje će od tada označavati početak i kraj časa. Ipak i pored svega ovog, nama je Atanasije Nikolić značajan zbog nečeg drugog.

Prva želja sina skromnog dućandžije iz Bačkog Brestovca, bila je da postane profesor matematike i geometar. Nakon završene Gimnazije u Sremskim Karlovcima, vođen tom željom upisao je artiljerijsku školu u Beču, na kojoj su naukovali budući kartografi i tehnički kadrovi za potrebe austrijske države i vojske. Ubrzo je video da u artiljeriji ne može napredovati. Godine 1824. prešao je u Novi Sad. Tu je otvorio privatnu školu crtanja. Uz Crtačku školu u Sremskim Karlovcima, prvu umetničku školu u Srba uopšte! I tu će se putevi ovog renesansnog junaka izraslog usred bačke ravnice, ukrstiti s jednim drugim, istog porekla.

Dimitrije Avramović rođen je 1815. u mestu Sveti Ivan Šajkaški, današnjem Šajkašu. Kao dečak se sa roditeljima preselio u Novi Sad gde je završio nižu gimnaziju. Vreme nemilostivih istorijskih događaja, preselenje porodice i sve ono što je moglo sudbonosno da obeleži život onoga ko u njega tek stupa, nije ga mnogo doticalo. Bio je  u svom svetu. U svetu u kojem osim želje za slikanjem, teško da je ičeg drugog bilo. Ta želja dovela ga je onog sudbonosnog jesenjeg dana u školu crtanja Atanasija Nikolića.

Ovaj naoko grubi, budući inženjer, profesor, narodni tribun i čelnik svega što mu se za njegovog vremena dalo, u krhkom dečaku prepoznao je talenat. Voljom sudbine, u našoj prvoj umetničkoj školi, Dimitrije Avramović savladaće osnovne postavke klasičnog crteža. Sve posle toga, moglo je da ide logičnim sledom. Učiće potom kod živopisca Dimitrija Jovanovića, pa kod Italijana Alojzija Kastanje koji je tada živeo u Novom Sadu i slikara sa Petrovaradina Jovana Ivanovića. Kao i za mnoge uspešne slikare, preloman događaj bio je odlazak u Beč. U njemu će Dimitrije završiti Akademiju likovnih umetnosti. Boravak u carskoj prestonici vezuje se za dva izuzetna Avramovićeva dela: "Portret Vuka Karadžića" i "Apoteozu Lukijama Mušickog" koja se smatra remek-delom srpskog klasicizma. Po preporuci Vuka Karadžića dolazi u Beograd gde radi portrete kneza Mihaila Obrenovića i mitropolita Petra Jovanovića, na osnovu kojih mu je povereno oslikavanje ikonostasa tek podignute Saborne crkve.

Tokom rada na ukrašavanju Saborne crkve obraća se tadašnjem Ministarstvu prosvete Kneževine Srbije, da mu omogući putovanje po staroj Srbiji kako bi proučio srednjovekovne crkve i manastire. Razlog tome bilo je umetnikovo izučavanje srednjovekovnih odeždi i likova vladara, kako bi što vernije prikazao događaje i ličnosti iz prošlosti Srbije doba Nemanjića. Ova putovanja uvešće ga u književnost. Dve knjige koje će napisati ispunjen utiscima sa Svete Gore i iz Carigrada dovešće do prevrata u tretiranju umetnosti u nas. U njima je Avramović dao prvi celovit pregled istorije Atosa i njegovih manastira sa opisom celokupnog područja, publikovao opise i crteže nošnji, predmeta primenjene umetnosti, donekle fresaka, i prepise povelja. Posebno je vredan prepis Nemanjine hilandarske povelje. Ovim je uticao na kulturnu klimu svoga doba i inicirao kasnija istraživanja Hilandara. Pojavom Dimitrija Avramovića posmatranje umetnosti počelo je da prelazi sa filologa i istoričara na ljude iz likovne umetnosti, i da se osim istorijske otkriva i likovna vrednost umetničkih dela.

Značaj ovih istraživanja bio je za ono vreme izuzetan. Došao je red na zasluženo priznanje. Zbog veličine svog dela Dimitrije Avramović primljen je u Srpsko učeno društvo, preteču današnje Srpske akademije i umetnosti. Postao je prvi umetnik u istoriji koji je primljen za člana ove ugledne ustanove.

A sećate se svakako ko je bio osnivač Srpskog učenog društva? Isti onaj čovek koji je nekadašnjeg krhkog dečaka ispunjenog talentom i već tada jasnom voljom da se posveti umetnosti, onomad uveo u svoju školu crtanja. Atanasije Nikolić, panonski svetlopisac iz Bačkog Brestovca i Dimitrije Avramović, svetlopisac iz Šajkaša, srešće se po drugi put u životu!

Prvi put za vremena.
Drugi put za večnost.
Krug se zatvorio...
Isti onaj beskrajni plavi krug, u koji uđeš ako si kadar, da u njemu dohvatiš zvezdu.

Ilija Tucić