Svoja umetnička, etička i profesionalna ubeđenja realizovao je, s jedne strane u 60 samostalnih i velikom broju kolektivnih izložbi, a s druge u mnoštvu aktivnosti kojima stvara, modernizuje i menja ovu umetničku sredinu: pet godina je na čelu Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine i za to vreme je, sa istomišljenicima, oživeo instituciju na izdisaju; autor je projekta Razlike Akademije umetnosti u Novom Sadu, koordinator brojnih edukativnih i umetničkih programa.

Izložba ambijentalnih instalacija Tragovi egzistencijie u Umetničkoj galeriji u Kruševcu (novembar 2022) svojevrsna je rekapitulacija višegodišnjih autorovih istraživanja. U predstavama upečatljivih i prepoznatljivih krpenih lutaka bez lica pred posmatrača postavlja pitanja i mogućnost drugačijeg humaniteta.

Goran Despotovski: U Kruševcu sam izložio i postavio radove koji nose objedinjen izložbeni naziv "SUBSCRIPT II", i tematsku odrednicu pod nazivom Tragovi egzistencije. SUBSCRIPT je zapravo podvučen naslov (moj izbor radova) koji su delom retrospektivnog karaktera, a delom novije produkcije. Ovakva celina predstavlja skup radova iz više ciklusa ili tema: Plutati (2007), Socijalan (2013), Mrtva voda (2016) i radova koji pripadaju temi Tragovi egzistencije (2018-) koja ujedno i obuhvata sve radove instalacije već nabrojanih serija jer su se naknadno poistovetile i najbolje identifikovale sa ovim opštim naslovom. Istraživanje je predstavljeno u mojoj doktorskoj disertaciji Tragovi egzistencije - Sudbina pojedinca i njegovo izostajanje (2018). Ovim naslovom spajam sva svoja istraživanja i produkciju radova iz medija instalacije u jednu celinu. Ta celina se i dalje dopunjuje novim radovima od kojih će neki biti prikazani sledeće godine u Galeriji savremene umetnosti u Subotici.

Art magazin: Koja su to pitanja, koji podsticaji iz stvarnosti, koje umetnički obrađujete?

Goran Despotovski: Glavno pitanje je odsustvo pojedinca, mišljenja, negovanje određenih principa u suptilnim odnosima prema pojedincu, kao što je humanost, zdravo razmišljanje bez manipulacije - intelektualni stavovi, relacije dijaloga i osećajnost. Ovakve stavove upoređujem i obrađujem kroz podteme: sudbina, egzistencija, tragovi, sećanja, levitiranje, manipulacija, identitet, društvo, čovek, čovek kao pojedinac, čovek u masi, čovek s negacijom, ne-čovek. Kroz svoje radove pokušavam da posmatrača uvedem u određenu ulogu - žrtve ili agresora - odnosno u zapitanost ko smo i šta smo, mi, ljudi. Pozicija ovih radova svojom energijom materijala, svedenošću ili simbolikom doprinosi čitljivom sаglеdаvаnju upravo ovih stanja opšte čovekove mentalne i fizičke istrošenost, ogledanih kroz neposredne tokove koji su tome doprineli i takav neživot izazvali.

Art magazin: Racionalno nasuprot istinitom?

Goran Despotovski: Istina se, kao i intelektualizam danas prekriva moćima manipulacije. Danas se retko ko, a porazno je što je u tome i sve manje akademske javnosti, identifikuje kroz veličinu u ispravnosti i istini. I jedno i drugo je u izostajanju, a dodao bih i empatija... Čovek se danas ne osvrće na ove segmente koji ga po prirodi prate, postali su “težina“, a zapravo su u nama iz razloga da bismo bili bolji.

Art magazin: Vaša umetnost jeste u doživljaju mučna i teška, ali vaš cilj nije da prodrmate „sagovornika“, posmatrača, već da ga upitate o vremenu u kom živi, da ga podstaknete da iz kafkijanske pozicije razmišlja da li je u stanju da se odupre tom svetu manipulacije, represije i praznine. Ali, i umetnik je istovremeno deo tog dijaloga. U kojoj ste vi poziciji? Kako vama vaša umetnost pomaže da razumete i uredite ovaj svet? Kako vi kao umetnik rešavate te probleme nelagode, očajanja - svega onoga o čemu govorite?

Goran Despotovski: U nekim od radova citiram Prima Levija, na primer tekst „Lutamo među ljudima“. I sebe vidim u nekom traženju, bolje rečeno lutanju, u paralelnom nezadovoljstvu koje dopunjujem svojim zadovoljstvom baveći se svim ovim što radim, doživljajima kreativnosti i stvaranja. Nisu to samo odgovori na realnost. I u tom lutanju došao sam do simbola lutke u svojim radovima. One su, uopšteno, iskaz čovekove pozicije danas.

Priču sa instalacijama pokrenuo sam 2002. godine, kad sam radio radove iz ciklusa Medium, Sugestije…, inspirisane temama podsvesti, vizibilnim svojstvima i slično. Ovi radovi su, zapravo, izvedeni kroz temu "Stara kuća". Iz svoje stare kuće u Plandištu, iz švapske kuće u koju su se moji doselili za vreme kolonizacije i u kojoj sam rođen, pravio sam radove koji su sastavljeni od tvari te kuće, od trulih greda, patosa, draperija, jastučnica i posteljina, masnoća i raznih ostataka… tragovi i materijali koji su ukazivali na sećanja o nekom životu i prolaznosti. U  tom neposrednom procesu istraživanja zapazio sam dva kaputa, babin i dedin, stajali su jedan naspram drugog okačeni o čiviluk. Kao na sceni, dešavao se neki čudan dijalog, bez ljudi u njima. (Kasnije ću, čitajući literaturu, Junga, ili u umetnosti Bojsa, dopreti u taj metafizički svet značenja materijala i njegove energije, značenja u aktivitetu praznine.) Na osnovu toga izveo sam rad Izlog (2004), koji je u prvoj verziji imao dva kaputa, jedan naspram drugog, na čivilucima, dodao sam im muzičke mehanizme koji emituju različite melodije iz onih muzičkih čestitki za krštenja, venčanja, rođendane, Božić i slično. Tu se desila ta ready made uvezanost, sa umetničkim procesom i u kontekstu vremena, sredine, značenja, ispoljili su se društveno-sociološki kontekst i problem. Grombi kaputi su posle drugog svetskog rata imali veliku važnost, mogli su dobro ugrejati, to je, pretpostavljam, bio značajan odevni predmet. Imati šta za obući predstavljalo je povratak životu, a ugrejati se kada je hladno značilo je – živeti. Ova statusna pozicija u izmeštenom kontekstu, sa prikačenim zvučnim napravama izgradila je paradoksalan odnos u kojem se teška vremena i tragedija prostora prenose na instrument tragedije našeg vremena, u kojem je tragedija obavijena i obeležena različitim kič i banalnim svakodnevnim sekvencama, medijskim i ostalim društvenim sadržajima. U tom ambijentalnom dijalogu bila je izražena egzistencijalna konfuzija, sagledana kroz različita i ironična stanja u poznatoj prostornoj ikonografiji devedesetih. Danas to vreme gledamo sa distance: kolektivni tragični doživljaj jednog perioda u ovom slučaju je izmešten, prenet na današnji plan, kao kôd vremena koji nosimo u sebi. Ovaj rad je kasnije izveden sa desetinom kaputa i mnoštvom mehanizama čineći čudnu komunikaciju i čudan prizvuk u mnoštvu bestelesnih običnih odevnih predmeta.

Jedna digresija: u ovim procesima uvek postoje i drugi elementi, autoru bitni. Meni je na primer, najčudnije bilo to kako sam u malom Plandištu, za veoma kratko vreme, pronašao više od pedeset starih grombi kaputa. Ljudi su ih čuvali kao uspomene i davali mi iskreno, s verom.

Od ovih kaputa, kasnije, od 2008. na izložbi "In situ" u Manual centru u Kineskoj četvrti, dolazim do figure (lutke), u iznošenoj civilnoj odeći, sa zvučnicima ugrađenim u različite delove tela – lakat, koleno, obraz – sa kojih se čuje se zvuk mumlanja. Asociraju na devedesete, na redove, čekanja, egzodus, na ono što se dešavalo mnogima. Zvuk stvara konfuznu situaciju - nama blisku, ali i sasvim neodređenu, podseća na svakodnevno okruženje u trenucima čekanja. Nažalost, ova scena je i dalje aktuelna - red, čekanje, mumlanje...

Art magazin: Postoji u vašim radovima i koncept pozorišta, lutkarstva.

Goran Despotovski: Kao mlad, za vreme studija, trudio sam se da budem dosledan u svim medijima – u slikarstvu, vajarstvu, grafici, crtežu, fotografiji, videu. Još tada sam došao do saznanja da određena ideja, tema i koncept prizivaju medij, ne obrnuto, kako se često misli. To znači da se ja ne identifikujem prema mediju kojim dobro vladam! Zapravo, sve je legitimno, ali ja sam pristalica ovog principa. Da sam, umesto instalacija, lutke slikao - poruka bi bila neubedljiva. Ta lutka morala je da bude po meri čoveka, da mekoćom podseća na čoveka, da nije plastična lutka iz izloga, da nije izlivena u nekom materijalu ili od drveta. Da je svojstvena prirodnoj pojavi čoveka, praktično neposredna u gestu. Moje lutke su zbog toga meke, punjene silikonskim vlaknom i nisu idealne, modne lutke, jer govorim o civilu, o prosečnom čoveku i o socijalnim problemima koji dolaze sa njim, vidljivim u stavu, karakteru, na leđima i slično. Ovakva lutka ima određenu estetizaciju zbog koje sam i postao prepoznatljiv kao autor. Moja ikonografija upućuje na dominantu koju želim da uspostavim: egzistencijalni problem, odsustvo identiteta i čoveka.

Art magazin: Kad taj sadržaj potraži medij, pred nama su, sa lutkama, i zvuk, video, multimedija...

Goran Despotovski: Tekst, zvuk, video... citati, korigovani citati, lični zapisi, zvuci i pokretne slike… Zapravo to je neminovnost savremene prakse i želja da naši radovi komuniciraju sa vremenom i prostorom u kojem stvaramo. Mi i jesmo deo vremena koji percipira ekransku, digitalnu sliku, zvuk.

Art magazin: Šta rade lutke kad ih apstrahujete od situacije i prostora?

Goran Despotovski: Kad ih izmestim? Svi prostori su izazov. Prostor galerije u Kruševcu je u stilu stare vile, porodične kuće s početka 20. veka, a instalacije raspoređene po ovom specifičnom ambijentu i sobama imaju neku drugačiju dimenziju. Prostor je uvek izazov za ove moje radove. Prošle godine, 2021. izlagao sam u Nacionalnoj galeriji Severne Makedonije, u Čifte hamamu u Skoplju, tamo su, po mom utisku, ovi radovi imali tu dimenziju snage, kako zbog čistine i veličine prostora, tako i zbog akustike.

Art magazin: Ima jedan momenat koji je gotovo nezaobilazan u savremenoj umetnosti – to je umetnički statement, autopoetski iskaz savremenog umetnika o svom delu, tekstualno tumačenje. Na šta to upućuje? Na neko nesnalaženje publike pred delom, na neadekvatnost medija, kritike, na nedovoljne kustoske prakse? S druge strane, nije li to istovremeno korset u kom je spregnut doživljaj umetnosti?

Goran Despotovski: Ovo pitanje se kod mene, a pretpostavljam i kod većine umetnika, razvijalo i menjalo - za i protiv. U savremenoj umetničkoj praksi naravno da postoje radovi kod kojih vi morate nešto objasniti i sebi i publici. Na osnovu svog iskustva, a nakon doktorskog rada u kom sam, takoreći, ogolio priču o svom radu, imam neko čudno mišljenje o svemu tome, samo subjektivan osećaj koji je trenutno ovakav: smatram da sam dodatnom interpretacijom oduzeo delove značenja koji treba da budu prepušteni isključivo doživljaju. To me generalno iritira, ali i upućuje na to da sledim drugačije pristupe u budućim željama da nešto opišem i pridodam radu (kada to nije sastavni deo rada, već dodatak u svrhu razumevanja rada)! Mislim da sam previše objašnjavao ove radove i da sam ih nekako oduzeo od sebe, to je moj subjektivni osećaj. Nisam isključiv, zaista postoje radovi gde vi morate dati neke osnovne informacije i uputstva. Trenutno ne vidim da su mom radu potrebna objašnjenja, želim da se oseti njegovo čisto dejstvo. Za mene, recimo, postament, nakaradni predmet (ta nezaobilazna sprava i u savremenoj praksi), remeti komunikaciju rada sa publikom. Uzdignuti rad na čistinu jednako je besmisleno kao i dodati tumačenje kako i na koji način ga čitati i doživeti.

Art magazin: Imate li osećaj da je vaša priča kulturološka, da su radovi različito tumačeni u različitim sociokulturnim okvirima?

Goran Despotovski: Ne! U okviru izložbe Prigušena egzistencija (Cargo East) u Nacionalnom muzeju likovnih umetnosti Tajvana u Tajčungu, 2014, prikazan je moj rad Selekcija. Po želji domaćina izložbe, taj rad je bio izložen na svim propagandnim materijalima, na plakatima, bilbordima, u najavama. Tajvanski kustos je to obrazložio otprilike ovako: u tajvanskoj tradiciji predstava čoveka bez lica (kakve su moje lutke) označava najsnažniju unutrašnju povredu duha, patnju, a prikaz cele grupe, mase takvih figura (moje instalacije) - smatra se najvećom mogućom ljudskom povređenošću. Izjava koja najbolje ilustruje činjenicu da umetnički rad, kada preraste u simbol, postaje jasno čitljiv i tada nosi prepoznatljivu poruku, bez obzira na to gde se nalazi i koliko su različita iskustva pojedinaca i društava koji tu poruku prepoznaju.

Art magazin: Govoriti sa vama neodvojivo od činjenice da razloge da ostanete i opstanete i vi i vaše kolege, u poslu kojim se bavite, rešavate bar još na dva načina – najpre svojim angažmanom u SULUV-u, gde ste predsednik udruženja, i drugo, kao profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde predajete i  sa studentima razvijate brojne projekte. Je li smisao u tom radu?

Goran Despotovski: To je potreba za radom - jedino tako mogu da objasnim. Vrlo rado bih sve vreme posvetio svom radu, novim idejama i realizacijama, velikim produkcijama, međutim, kod nas retko koji umetnik to može da postigne, pre svega iz materijalnih razloga. Svi smo se prilagodili tom sistemu da pored umetničke delatnosti radimo i mnogo drugih, da li zato da bismo ta sredstva uložili u rad ili u nešto drugo, nebitno, to traje. Ja sam već trideset godina konstantno u tome i u više relacija i više se ne pitam zašto to radim.

Art magazin: Ipak, kod vas nije reč o drugorazrednim poslovima, poslovima zbog materijalne sigurnosti, nego o projektima u koje unosite kreativnu energiju i znanje.

Goran Despotovski: Govorim, generalno, o potrebi za radom. U projektima, naročito u radu sa mladima, imate potrebu da ih naučite kroz praksu. Ne može se ostati samo u okviru nastave, mislim da to nije dovoljno. To se pokazalo u projektu „Razlike“ na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (godišnji istraživački projekat na Akademiji koji u različitim formama umetničkog i teorijskog izražavanja, obuhvata i predstavlja savremenu umetničku praksu, prim. autora). „Razlike“ smo realizovali 25 puta, to je ozbiljna referenca, i proces koji traje. Mnogi mladi autori su tokom tih projekata otkrili elemente svog umetničkog jezika, prve eksperimentalne momente koje su primenili u daljem radu. Šetanje kroz medije i izlazak iz bazičnog, definisanog u akademskim okvirima, je potreba, naročito u trenutku kad mladi stvaraoci treba da spoznaju i dožive te umetničke relacije.

Art magazin: Kakva je situacija sa SULUV-om? Otkako ste, sa saradnicima, na čelu, SULUV se od jedne ruševne asocijacije preobratio u relevantnog aktera umetničkih dešavanja.

Goran Despotovski: Nakon 5 godina u svojstvu predsednika SULUV-a mogu da konstatujem, ali nisam siguran da li mogu i da objasnim u kratkim crtama, da, kao društvo, nismo ni svesni da je to veoma specifično udruženje i da bi moglo imati veoma veliki značaj i danas. SULUV postoji 77 godina; istraživao sam i arhivu Udruženja koje je kroz decenije menjalo strukturu. Bilo je veoma bitno, možda i ključno u socijalističkoj Jugoslaviji, zaduženo i zaslužno za osnivanje mnogih institucija. Naše kolege iz tog vremena zaslužne su za ideju o osnivanju Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, tadašnje Galerije savremene likovne umetnosti, potom, za osnivanje Akademije umetnosti u Novom Sadu, za dodelu radnih prostora i ateljea, za niz likovnih kolonija. Sve te ideje potekle su iz SULUV-a. Imali su i niz drugih poverenih poslova kao što su, na primer, odluke o skulpturama u javnom prostoru. Svi ovi delegirani povereni poslovi prema struci predstavljali su značajan proces u kulturi. Postoje i beleške o tome kako se radilo. Sve je razrađeno i napisano, samo treba primeniti na vreme u kome živimo. Mi danas zanemarujemo značaj njegovog postojanja, kako istorijskog, tako i u delovanju prema umetničko likovnoj delatnosti.

Devedesetih je udruženje prepušteno slučaju, a ne sistemu, i to urušavanje nije se desilo samo zbog problema u samoj organizaciji, niti samo zbog umetnika, već u velikoj meri i zbog društvenih okolnosti i državnih institucija. Ovi rezovi učinili su svoje, tako da ni do danas nije ispravljeno na jedini mogući način, "pozicijom uvažavanja struke".

Kao predsednik udruženja radio sam po intuiciji i ličnom iskustvu, a koliko će to trajati – ne znam. Voleo bih da dođu mlađi i da se aktiviraju, verujem da je to jedini model opstanka. Činjenica je da su danas svrsishodnija udruženja osnovana oko neke ideje, a ne velika, kakav je SULUV, sa 570 članova. Taj problem imaju sva udruženja koja su ostala iz nekadašnje države, a koja su izgubila podršku, pre svega stabilno finansiranje. Danas se Udruženje finansira samo od projekata, tako da je budžet uvek neizvestan.

Dajemo svoj maksimum; u poslednjih 5 godina učinili smo mnogo, nadam se da smo dokazali značaj i vrednost ovog Udruženja. Naš program, sa oko 35 događaja godišnje, doprinosi radu velikog broja umetničkih stvaralaca. Mislim da smo dosta uradili i sada nam treba jasnija podrška da bismo ovaj nivo zadržali i unapredili, sada nam baš treba taj vetar u leđa. Grad Novi Sad je u poslednje dve godine značajno podržao budžetiranje Udruženja, a i Ministarstvo kulture Republike Srbije po prvi put je pomoglo u realizaciji projeakta. Naši programi su bitni i za članove SULUV-a, i za grad, za ovu sredinu, imamo i projekte međunarodne razmene umetnika, istraživačke novomedijske projekte. Ove godine, u programima Evropske prestonice kulture, realizovali smo tri značajna projekta. Voleli bismo da tako ostane. Oseti se napredak, obnovili smo važnu i vidljivu galeriju u centru grada i Udruženje sa našim konceptom programskih aktivnosti, no, sve to ubuduće zavisi od podrške i finansija.

I na kraju odgovor na vaše pitanje: kompleksnost različitih poslova unutar Udruženja govori o relacijama koje smo ostvarili i u vidljivim segmentima naših programskih aktivnosti.