Zbirka strane umetnosti, Novi Sad. Novembar - decembar 2007.

U Zbirci strane umetnosti Muzeja grada Novog Sada otvorena je izložba 36 odabranih dela velike srpske slikarke s početka prošlog veka, Nadežde Petrović. Nimalo slučajno, povod i delo velike umetnice čije slike ovih dana dolaze da vide brojni posetioci, neraskidivo su vezani: izložba je organizovana povodom proslave dana oslobođenja Novog Sada i ulaska Vojske Kraljevine Srbije 9. novembra 1918. godine, a znamenita srpska umetnica nije samo slikala i pratila zbivanja na evropskoj likovnoj sceni, već se trudila da svestranim radom doprinese napretku srpskog naroda.

Bavila se poslovima od važnosti za ondašnju državu, ali nije bila političar već umetnik koji je sve posmatrao kroz prizmu umetnosti i u svemu je videla umetnost, napisala je u Katalogu autorka izložbe Ljubica Miljković. Nadežda Petrović se izuzetnim radovima i u svoje vreme izdvajala na polju slikarstva ali je, ujedno, bila i znamenje politički teškog, mada poletnog vremena, slikarka velikih ideala u svakom pogledu.

Rodila se u Čačku, 11. oktobra 1873. godine, a prve slikarske poduke dobila je od svog ujaka, profesora Velike škole u Beogradu Svetozara Zorića. Slikarstvo je kasnije učila kod uglednog slikara i ikonopisca Đorđa Krstića, nastavila obrazovanje u Slikarskoj i crtačkoj školi Kirila Kutlika, gde je provela dve godine, 1896. i 1897, a potom odlazi kod čuvenog Antona Ažbea u Minhen (1898-1901), kasnije i kod Juliusa Ekstera i Angela Janka. Nadežda Petrović je bila i član Društva srpskih umetnika Lada, Srpskog umetničkog udruženja i jedan od sekretara Odbora za pitanja umetničkih poslova Srbije i jugoslovenstva. Organizovala je rad Jugoslovenske umetničke kolonije i priredila izložbu njenih članova u beogradskom Narodnom muzeju.

Kao jedan od osnivača i prvi sekretar Kola srpskih sestara (1903), odlazi i odnosi pomoć u Makedoniju i Staru Srbiju, tada pod turskom okupacijom, predvodi proteste protiv aneksije Bosne i Hercegovine, 1908, učestvuje u balkanskim ratovima. Među prvima je primila novoustanovljenu nagradu za revnosnu službu, Orden za hrabrost i Crveni krst. Kao dobrovoljna bolničarka u Prvom svetskom ratu razbolela se od tifusa i umrla u Vojnoj bolnici u Valjevu, u aprilu 1915. godine.

Iza Nadežde Petrović je ostalo skoro tri stotine ulja, tempera, nekoliko akvarela i stotinak skica, studija i krokija. Njena dela, piše Ljubica Miljković, pripadaju tokovima secesije, simbolizma, impresionizma, ekspresionizma i fovizma. Bavila se i likovnom kritikom.

Mnoge misli, javni nastupi i izjave Nadežde Petrović koja je, sasvim sigurno, sledila ideje kralja Petra Prvog Karađorđevića, zalažući se za jugoslovenstvo i oslobađanje svih okupiranih južnoslovenskih naroda, ostale su upamćene. Među njima je i ova rečenica, od nas udaljena čak jedan vek, a toliko bliska i aktuelna:

„Od publike, koja se posvednevno politički zamara i bori, guši senzacionalnim novostima, davi materijalističkim teretom, meničnom literaturom i kafanskim dimom, ne može se tražiti da se oduševljava umetnošću slikarsko-vajarskom ili muzičkim koncertom; na mestima gde se ne može ni piti ni produžavati besprekidne i besmislene polemike sa političkim protivnikom... Ako se na umetnost bude malo više gledalo u svima slojevima kao na apsolutnu potrebu za podizanje nacionalnog duha, obrazovanje naroda i osposobljavanje njegovo za kulturniji ugodniji život, onda će naše reči naći odobravanje...”

Zanimljivo je da je još tada, na početku 20. veka, kao rodoljub ali i veliki umetnik, pokušavala da lokalno i nacionalno spoji sa načelima moderne koja se zasnivala na internacionalnom i univerzalnom.