Anja Antić

Priča o dva slikara Brace Dimitrijevića iz 1968. godine: "Jednom davno, daleko od gradova i naselja, živela su dva slikara. Jednog dana je kralj, dok je lovio u blizini, izgubio psa. Našao ga je u vrtu jednog od slikara. Video je radove tog slikara i pozvao ga u dvorac. Ime tog slikara bilo je Leonardo da Vinči, dok je ime drugog zauvek nestalo iz ljudskog sećanja. [Vidi Braco Dimitrijević, 'Culturescapes 1976-1984', str. 125)

Šta znači imati sreću? Odakle ta izreka "ko nema sreće u ljubavi ima u kartama" i zašto ona zvuči kao da ju je smislio neko samo kako bi privukao ka poroku kockanja sva slomljena srca i time profitirao? Čini se da odluka pojedinca da se bavi umetnošću, po svojoj neizvesnosti, nije toliko drugačija od kartanja ili kockanja. Ma koliko da se trudite i posvećeno dajete umetnosti, pitanje prepoznavanja vašeg rada i kvaliteta je u velikom i pitanje sreće. Kako već izlizano kažu, biti u pravo vreme na pravom mestu.

A nije li tako sa bacanjem kockica ili kartanjem? Na nama je da protresemo kockice i bacimo ih ili samo izvučemo kartu. Mi snosimo posledice za loš ishod, ali takođe i primamo nagradu za dobar rezultat. Međutim, cilj ove izložbe je da skrene pažnju na rizik na koji svojevoljno pristaju mladi ljudi koji se odluče da udarne godine svog života posvete nečemu što je neizvesno. Taj faktor rizika se često zanemaruje uz komentare kako je bavljenje umetnošću luksuz ili kako bi to mogao svako. Otuda ovoliki broj mladih studenata umetnosti koji svojim radovima pokazuju koliko su ozbiljno shvatili svoj poziv i otuda izložba "Roll The Dice" koja aktuelizuje probleme i teme sa kojima se pojedinac može poistovetiti.

Generacija mladih umetnika koju je zahvatila Kovid kriza krenula je da markira sigurna mesta koja smo do pandemije uzimali zdravo za gotovo. Krenimo od slike "Sloboda je živeti" umetnice Emilie Jelisavčić koja smešta akt u dramatično ratom opustošeno polje i koja, uz sliku Milice Vukašinović reflektuje krize telesnosti i opstanka savremenog čoveka (žene). Egzistencija i to ona sistemska, kolektivna može se videti na slikama Ognjena Markovića i Anje Antić; da li je moguće da uz nikad veći napredak urbanizma i razvoj megalopolisa, običnom čoveku je nikad teže da nađe svoja četiri zida.

Pored potrage za domom, savremeni čovek je u potrazi za oazom prirode, ali taj prostor mu izmiče i opstaje jedino u izmaglici, kao halucinacija. Dok Marija Đorić oslikava nedostižne pejzaže, Teodora Nešković slikama živopisnih oaza ali i stilizacijom aktera koji su opsednuti agresivnim načinom prestižnog života, ilustruje krize identiteta. Katarina Dorić identitet obrađuje kroz seriju psiholoških portreta, koji posmatrača uvlače u filmičnu atmosferu.

Fragmenti života pojedinca na slikama Etne Jovanović nam govore ili o radikalnoj akciji koja tek treba da se desi ili o efektima posle iste. Ruka koja te akcije čini, ustupila je mesto naizgled sladunjavo prikazanim oruđima moći (automobili, čekići) na radovima Zorke Čomagić i Nikole Jeremića. I dok svaka od slika targetira svoju ciljnu grupu, fantazme na slici Isidore Nenadić kontempliraju u jednostavnoj igri sa neizvesnim ishodom i kao da pitaju: "Pa dobro, ko će imati sreće?"

Aleksandar Rakezić

Autor izložbe je Aleksandar Rakezić (1995, Kraljevo). Završio je osnovne akademske studije na slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu godine u klasi profesora Milete Prodanovića. Na istom fakultetu i na istom odseku je završio i master akademske studije u klasi istog profesora.