Uspomene i događaji koji su se desili, doživljavaju se u odsustvu na drugi način, mogu se sagledati iz novog ugla. Odsustvo stvara tišinu, a tišina predstavlja prostor u okviru kojeg čovek može da reorganizuje svoje misli i utiske. Čoveka u direktnoj komunikaciji možemo upoznati na jedan način, kroz neposrednu razmenu. Odsustvo stvara otklon i novi prostor. Ono predstavlja negativ, komplementarnu suprotnost, čija je druga polovina društvenost u klasičnom smislu – koja se odvija kroz direktan kontakt.

Odsutan ne mora da bude samo čovek, pojedinac, član grupe. U okviru jednog odnosa i društvene dinamike, segment u komunikaciji može da bude odsutan. Segmenti koji nedostaju mogu slikovito da govore o čoveku, podjednako kao i ono što jeste prisutno i poznato. Čovek je, da bi sačuvao uspomenu ili misao na one koji više nisu tu, a čine gradivni element identiteta jedne grupe, razvio različite oblike kultova sećanja. Oni su sredstvo uz pomoć kojeg čovek spoznaje sopstvenu bit i čuva od zaborava i nestanka delove sebe.

Ćutanje, distanca i osama izoštravaju čula, ona postaju osetljivija za fine senzacije kojih možda nismo svesni u prisustvu – kao čovek koji dugo sedi u mračnoj prostoriji, čije su se oči prilagodile da vide i prikupljaju i najmanji tračak svetla. U odsustvovanju dolazi do sličnog izoštravanja osećaja, a osama čini čoveka da drugačije razmišlja i o sebi i o onome koji fali.

Nikola Milekić