 Čedomir Pakuševskij Čed živi i radi u Milanu. Ima svoj dizajn studio FullScream gde je kreativni direktor. Diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Magistrirao je na Politehničkoj školi za dizajn, Politehničkog univerziteta u Milanu. Odmah po okončanju postdiplomskih studija počeo je da radi u Sky Cinema, a odmah zatim u MTV-ju, Milano Design Studio. U minulih nekoliko godina je osvojio više svetski vrednih dizajnerskih i režiserskih nagrada i priznanja.
Moj film prvenac "Embodiment" je dobio nagradu najboljeg eksperimentalnog filma na festivalu nezavisnog kratkog filma u Los Anđelesu, isti taj film je dobio nagradu najboljeg novog Fashion filma na festivalu u Milanu, najboljeg fashion filma u Britaniji. Svojim velikim uspehom smatram i to što se u više zemalja sveta prikazuju emisije i filmovi sa najavnim i odjavnim špicama koje sam dizajnirao.
Dragan Pejić: Šta je poslednji projekat na kojem ste radili?
Čedomir Pakuševskij Čed: Upravo sam završio jedan veliki editorial za Red-Eye magazine koji se bavi veštačkom inteligencijom i metaversom. To je jedan video i serija fotografija koje sam snimao u Londonu sa Tafarijem, sinom pevača iz Massive Attack-a. Ne volim kada je sve u potpunosti prepušteno vestačkoj inteligenciji, pa je ovaj editorial neki naš odgovor na to, kako može veštačka inteligencija da se uključi u rad a da usput ne izgubi čoveka... Zašto mi se ne sviđa ideja apsolutnog AI? Pa zato što je realistična i preti da sasvim zameni ljude. Bavim se dizajnom od malih nogu i apsolutno mi je jasno šta se desava u ovoj oblasti. Odavno su najveci kreativci u ovoj oblasti zapravo programeri koji prave alatke kojima se kasnije dizajneri, fotografi, režiseri služe. Međutim, nemojmo zameniti kreativce alatkama. AI (artificial intelligence) postaje svakodnevno sve moćniji alat koji daje mogućnost vizuelno nepismenima da začas ovladaju veštinama koje su mogli samo da sanjaju. Odjednom se u lancu produkcije preskače dizajner ili kreativac, pa akaunt ili producent sami mogu da naprave ilustraciju koja im je potrebna. Čuveni dizajner Milton Glejser je govorio "drawing is thinking" ("crtati je razmišljati"), jer u samom procesu kreativnosti čovek uključuje celo svoje biće i prvenstveno razmišlja, a ono što je proizvod toga je jedinstveno i neponovljivo. E, to nećete naći u radovima AI. Problem je sa nama koji imamo određene standarde, kako bi nešto trebalo da izgleda i smisao koji bi trebalo da je očigledan, međutim, zakon tržišta je "što više toga, za što manju cenu", pa će za većinu kompanija AI biti magični štapić kojim će moci da proizvode tone smeća koje će preplavljivati društvene mreže i podilaziti algoritmu. Eto, ukratko, taj editorijal je putokaz kako se boriti protiv toga, a sad videćemo koliko će biti shvaćen.
Dragan Pejić: Znači ono o čemo ceo svet govori sa oduševljenjem, veštačka inteligencija, nije saveznik kreativnim dizajnerima?!
Čedomir Pakuševskij Čed: U celoj toj frci oko AI nekako smo svi uvek zamišljali da će poslovi koji će biti automatizovani biti nekreativni poslovi. Na kraju ispada da ta čuvena "četvrta industrijska revolucija" kreće od glave, pa AI prvo zamenjuje kreativce, dizajnere, pisce, novinare... a ja se pitam kada će na red doći birokrate. Da bi nešto bilo zamenjeno sa AI, možda je prvo potrebno naći nekakvu inteligenciju... Kada birokrate budu na redu, znam, naći će način da nekako profitiraju i na tome.
Dragan Pejić: Šta trenutno radite, šta su svakodnevni poslovi?
Čedomir Pakuševskij Čed: Završavam neke detalje na jednom muzičkom videu koji sam snimao u Lisabonu, radim na reklami za jedan brend potpuno recikliranih patika, pomažem mojoj agenciji za reprezentaciju iz Amsterdama oko kreativnog dela jedne reklame za kafu i čeka me da se uhvatim u koštac sa fotografijama koje sam fotkao sa stilistom za Vogue, Elen Mirk. To su ti takozvani svakodnevni poslovi.
Dragan Pejić: A šta pripremate / želite da radite a što ima priču?
Čedomir Pakuševskij Čed: Ono što me ispunjava već duže vreme je nešto drugo što ima priču. Dugo sam radio na brendingu programa, špica za MTV, SKY, reklamama za modne brendove D&G, Armani, Napapijri itd. Imam više od 20 Promax BDA nagrada za program brending, to je kao Oskar za svet televizije što se tiče grafike i promocije. Jedne godine je moj studio FullScream uzeo i zlato i srebro u kategoriji design i art direction na Promax Europe u Amsterdamu. Iako veoma lepo, postalo je dosadno i previše ograničavajuće praviti špice od 30 sekundi koje su tu da najave program ili prodaju parfem.
Dragan Pejić: Umesto narativa, emocije i lepota su trendovi svuda pa i dizajnu?!
Čedomir Pakuševskij Čed: Deo pripovedanja je tu veoma optimizovan, sveden na minimum, u najboljem slučaju kao neka haiku poezija, ali suviše često toliko sveden da gubi smisao. Modni brendovi čak izbegavaju storytelling, jer to samo povećava rizik da neko nije "uključen" u ciljnu grupu, tako da se često pokušaji da se napravi nešto sa emocijama i pričom svede na nešto što je samo lepo. Tako da sledeći put kada vidite reklamu koja apsolutno nema smisla, možete biti sigurni da je do klijenta, a ne do režisera. "Lepota će spasiti svet", moguće, ali da bi lepota bila to, mora imati smisla...
Dragan Pejić: Ako je to trend u dizajnu, može li pripovedanje proći u nekoj drugoj vrsti umetnosti, recimo filmu, i radite li na tome i sa koliko uspeha?
Čedomir Pakuševskij Čed: Da, zato sam od skoro krenuo da se bavim vise storytellingom (pripovedanjem), pa je tu pre nekih 5 godina krenulo to moje bavljenje filmom, zasad u kratkoj formi. I dobro je počelo. Moj prvenac "Embodiment" je dobio nagradu najboljeg eksperimentalnog filma na festivalu nezavisnog kratkog filma u Los Anđelesu, isti taj film je dobio nagradu najboljeg novog Fashion filma na festivalu u Milanu, najboljeg fashion filma u Britaniji itd... Osnivač festivala iz Los Anđelesa je primetio da je film jako vezan za modu, ali je bio dovoljno promućuran da shvati da je to bio jedini način za mene da uradim film pa je rekao da jedva čeka da vidi taj moj novi film koji neće biti uslovljen time. Eto, na tome radim. Nije lako jer sam u Milanu, svetskom centru mode i dizajna, pa je jednostavno sve oko mene takvo, ljudi koji uklapaju odevne predmete. Rođen sam u Novom Sadu gde ljudi uglavnom uklapaju slaninu sa jestivim predmetima, pa pišem neku svoju priču i pišem scenarije i pregovaram sa produkcijama o nekim novim filmovima. U međuvremenu trudim se da uzimam poslove koji imaju dovoljno "priče" i smisla u sebi i krećem se tim putem i povremeno pomutim vodu u ustajalom lepom svetu dizajna i mode nečim što niko ne očekuje. Presudan uticaj porodice
Moja majka Kosa je profesor književnosti, dala mi je sposobnost da razumem i da izrazim ono što osećam, doživljavam i vidim oko sebe, a otac Stevica, inženjer, dao mi je dar da uvek racionalno prilazim životu i problemima. Stariji brat Vladimir je "krivac" što sam sa šest godina seo za kompjuter, naučio latinicu i engleski paralelno i zavoleo inovaciju, brzinu i svet tehnike i imaginacije. Bratu i meni roditelji su postavljali visoke ciljeve. Nije mi to uvek prijalo, međutim, danas znam, kada osvajam nagrade, da je to sve bilo u redu, jer uhvatim sebe kako nekom bez dovoljno istrajnosti citiram omiljenu maminu, tj. Dositejevu maksimu "Koliko te više cenim i poštujem, toliko ti veće zahteve postavljam".
|
Izvor: Borba |
