Koristeći izražajne mogućnosti grafitne olovke ili postupka sitoštampe, Nina Urošević elaborira strukturalnost arhitektonskih formi i analitički pedantno beleži složene geometrizovane sisteme staklenih fasadnih opni. Horizontalne i vertikalne linije formiraju mozaičku mrežu repetitivnih zidnih jedinica dinamiziranu različitim uglovima posmatranja i perspektive. Svetlo, jedan od ključnih kompozicionih elemenata, variranjem oštrih tonskih kontrasta i blage valerske modelacije stvara bogate plastičke i taktilne efekte, opipljiv osećaj prostornosti. Projekcijom ogledalskih slika na staklenim površinama, umetnica proizvodi igru beskonačnih refleksija, prelamanja formi i/ili kontrasta strogih linearnih sklopova i fluidne amorfnosti kao posledice optičke distorzije.



Statičnim i fiksiranim pogledom na osvetljene prozore susednih zgrada, Maja Urošević razotkriva prostorno-vremenske koordinate posmatranja, odnosno samog stvaralačkog čina – noć i stambene etaže u manje-više istoj visinskoj zoni vidokruga. Na osnovu broja i rasporeda prozora, podignutih ili spuštenih roletni, ljudskih silueta, mobilijara koji se nazire (zavese, vrata, slike na zidovima, sobne biljke...), zapažamo trenutna dešavanja i generišemo utisak o životnim navikama pojedinaca i zajednice u bliskom okruženju. Bodlerov iskaz o prozoru, da ono što se vidi na svetlu dana nikada ne može biti interesantnije od onog što se dešava iza staklenog okna, sagledan kroz Majin perceptivni i stvaralačko-problemski aparat, primenljiv je i u uslovima novog milenijuma.

Miroslav Sapundžić, istoričar umetnosti
(iz predgovora kataloga)