Rad "House that we never built" je eksperimentalno grafičko istraživanje kojim pokušavam da uspostavim vizuelne relacije sa osnovama porodične kuće koja nikada nije završena. Za osnovu rad uzete su pločice iz neraspakovanih, a davno kupljenih paketa pločica za kuhinju, kupatilo i stubove, zajedno sa tester uzorcima koji su išli u paketu prilikom kupovine. Simbolički, ovi delovi jednog zdanja elementi su želje i vremena koja se nikada nisu dogodili niti sklopili na jednom mestu. Porodična kuća usled političkih i socio-geografskih prevrata tokom devedesetih godina nikada nije završena do kraja, a paketi su iskorišćeni za neke druge stvari. Pored keramičkih sirovina tu su bile i različite kamene, drvene i metalne površine, unešene na same temelje, gde su provele određeno vreme, a onda su ga napustile u nepoznatom pravcu.

Ova kuća je metafora porodičnog doma u sukobu sa sopstvenim aktuelnim vremenom. Ono kao takvo definisalo je ukućane, porodični nukleus, koji jeste osnova društva i bilo koje civilizacijske tekovine. Krov do koga se nikada nije došlo niti se sam ikada dogodio, u mom vremenu podneo je mnogo više promena, pomeranja i de-konstrukcija nego krovovi pod kojima sam zaista i živeo. Sam odnos mojih roditelja i mene ostao je uslovljen upravo nemanjem ove vrste doma. Naime, mi nikada i nismo živeli zajedno.

Rad je započet na matricama linoleuma formata 20 h 17,5 centimetara što je i originalna veličina pločica koje su kupovane za potrebe opremanja porodičnog doma. Ovi komadi su u razmeri 1:1 rekonstrukcija realnih elemenata kako bi se sačuvala sirovost potencijalnog dijapazona mogućnosti koje se nisu dogodile usled surovosti vremena i mesta na kojem su se kao bračni par moji roditelji našli. U pokušaju da rekonstruišem same originale, površine sam sveo na dva osnovna oblika: pravougaonik i trougao, simbolički isključujući momenat kružnih ili ovalnih oblika, kako u likovnom smislu simbol ,,okretanja“, ,,beskraja“ ili bilo kakvog ,,kretanja“ ne bi bio prisutan. Sukobljeni ugaoni elementi su direktan prikaz zatvorene forme, konačnosti i kraja, ne zato što je ovim ličnim vremenima došao kraj ili više nisu tu, već iz straha da bi se ista situacija mogla ponoviti nekoj drugoj porodičnoj kući koja bi došla na svoj red da se sagradi.

Ovim postupkom spekulativne forenzike otvorio sam pitanja mogućnosti kako je sam dom sve mogao da izgleda. Sada iz moje perspektive to bi mogao biti neki potpuno drugačiji dom od prvobitno zamišljenog. Planiranjem i strukturiranjem matrica kao gradivnog elementa realne kuće iznalazio sam nova rešenja, mogućnosti enterijera u prostorima za različite namene i boravak, koloristički pozicionirajući prostore življenja kao emotivne prostore u određenim relacijama sa njegovim korisnicima.

Nikola Radosavljević