Cilj ovog projekta je sagledavanje pamćenja i sećanja u predstavljanju važnog koncepta na osnovu koga se ustanovljava i počiva konstrukcija prostora, arhitektura sećanja i memorijalizacija Holokausta. Određeni primeri memorijalnih centara kao vizuelne umetnosti u evokacijama Holokausta ukazuju na promenu ideološke slike pamćenja i pristupu shvatanja evropskog nasleđa posle pada Berlinskog zida. Arhitektonski, memorijalni prostori stvaraju sistem aluzija, kodiranja realnih prostora i novih nalaza koji su sastavni deo realizacije i prezentacije arhitekture sećanja.

Sećanje je stalno aktuelni problem, onaj koji nas povezuje sa večitom sadašnjicom, dok istorija predstavlja samo reprezentaciju prošlosti. Sećanje je apsolutno sa svojim izvorom u konkretnom, prostorima, gestovima, predstavama i predmetima. Transformacija sećanja češće se bazira na psihološkim nego na istorijskim principima, na subjektivnoj percepciji različitih poruka. U okviru takvih težnji nastaju prostori sećanja koji prema Pjeru Nori imaju tri nivoa: materijalni, simbolički i funkcionalni. Može se smatrati da je sadržaj sećanja i prostora neodvojiv, jer se sećanje ne može razviti bez prisustva unutrašnjih zapisa koje mogu materijalni, društveni i simbolički oživeti.

Memorijalni kompleksi predstavljaju medij i način komunikacije, nosioci su zajedničkog pamćenja, zapravo su opredmećena memorija. Sve više se javnost susreće i uzda u sposobnost arhitekata i likovnih umetnika da oblikuju dostojne reprezentacije prošlosti. Delovanje sećanja kroz arhitekturu, predstavlja nam arhitekta Danijel Libeskind na muzeju Holokausta a ujedno i želju Berlina i Nemačke za ponovnom izgradnjom i pomirenjem dva naroda. Odustajući od pravog ugla građevine, realizacijom šupljina, praznog prostora, praznina, prostor poziva prirodu čoveka, umetnika da tu prazninu popuni, domašta, reši...

Danijela Dimković