Svaka pojedinačna slika ima za naziv broj, kao zbir žičanih delova od kojih je izgrađena, a naziv konačnog rada je zbir svih naziva pojedinačnih slika. Stoga je naslov ostao nepoznanica do kraja izvedbe poslednje slike. Ulazne vrednosti se transformišu u izlazne, asocirajući na taj način na neraskidivu vezu između umetnosti i matematike.

Povezujući umetnost sa matematikom i brojanjem, proces slikanja se usložnjava. Broj, koji kao nasumično izabran, višecifren, nije lako pamtljiv, neizostavno postavlja pitanje značenja.

U obliku pseudokoda, na neki način izbegava se opisivanje istine koju potencijalni posmatrač verovatno ne treba da zna, a kao označitelj, osim podsećanja na povezanost umetnosti sa stvarnošću određenom brojevima, takođe je činjenično stanje broja elemenata (žičica) koji sačinjavaju poliptih, ali je i mnogo više od toga.

Umetničko delo postaje zagonetka, brojevi se u prvi mah opiru da bilo šta kažu, nezavisni od bilo kakvog značenja. Reklo bi se da je njihova materijalna očiglednost – sve. Nazivi, dakle, treba da budu dodatna zaštita koja će obeshrabriti svaki pokušaj da se slikanje svede na igru bez posledica.