 NOVI SAD. Srpska Akademija nauka i umetnosti, ogranak u Novom Sadu, predstavlja od 6. do 24. aprila 2023. fotografije Mitra Simikića (1986). Mitar je dokumentarni fotograf iz Bosne i Hercegovine. Inspiraciju pronalazi u nepoznatom i osećaju mogućnosti koji ona stvara. Zanimaju ga foto-priče u obliku serija i dugoročnih projekata, stvarnost koja ispituje društvene vrednosti.
Ugljevik, već u svom imenu, nosi jasnu definiciju grada pored rudarskog kopa. Zamišljen kao "savršeno mesto" u kom će svi imati isti dom, isti posao, isti standard, tj. biće jednako sretni i prosperitetni. Komunistički idealizam i socijalistička praksa. Neko vreme činilo se da sve funkcioniše, da je sve moguće. No stvarnost se uvek pojavi iznenada i bez najave, spremna da uništi sve što je naizgled čvrsto izgrađeno.
Na fotografijama Mitra Simikića sve je jasno prikazano, "čitljivo" je, razumljivo i vrlo precizno. Kvadratni format dodatno učvršćuje likovnu formu i daje stabilnost kompoziciji. Njegov fokus uvek je usmeren na jedan, glavni element koji najčešće postavlja u centar. Likovnost fotografija je jednostavna, pročišćena, dovedena skoro na nivo simbola. Dokumentarizam njegovih fotografija bazira se na forenzičkom pristupu u kom Mitar iznova beleži stanje - ono što se dešava ispred njegovog objektiva, a to je pejzaž koji se menja i nestaje, nakrivljene i "odlomljene" kuće koje se kao ranjena zver kandžama drže za zemlju što se pod njima obrušava..., pokušava da sačuva uspomene koje će jednog dana "crna zemlja" progutati.
Vreme i prostor - dve okosnice fotografije ovde se prepliću poput vetra što se kovitla i uvlači nas u ova nema svedočanstva nečijih života. Baš kao foto-album koji pokušava da ispriča priču o nekoj porodici, o nečijoj istoriji, tako i ovi fotografski fragmenti otkidaju sećanja i, poput urezanih slova na nadgrobnim pločama, podsećaju nas na vreme koje neumitno teče. I tako se ređaju slike jedna za drugom, bez hronologije, bez jasnog reda, prepliću se prizori različitih života, istorija i konteksta, samo pejzaž ostaje više-manje isti.
A pejzaž poput gladne zveri guta sve pred sobom jer ta hibridna neman čudovišni je spoj arteficijelnog pejzaža koji čovek stvara/uništava i "prirodne" prirode - eufemizma (nije eufemizam ali ne mogu da se setim pravog izraza, možda pleonazam!?) koji prestaje to da bude. Pred našim očima odvija se borba čoveka i prirode, istorije i SadaŠNjOSTI, intime i zaborava. Mitar Simikić je narator. Priču gradi polako, često joj se vraća, zanima se za detalje, opisuje stanje ali i atmosferu, suptilno zalazi u intimu tako da ništa ne naruši.
Poput hroničara beleži fakta, fragmentira tu začudnu stvarnost ispred sebe, podsvesno shvatajući da će je jedino njegove fotografije sačuvati od zaborava. Ali više od istorije ovo je priča o konstantnim promenama kao metafora turbulentnog života i sudbina ljudi na ovom prostoru. O konstantnom izbeglištvu, odsecanju i negiranju korena koje duboko urušava fragilno tkanje „unutrašnjeg pejzaža” ljudi koji uporno pokušavaju da se ukotve na ovoj nemirnoj i nepredvidivoj zemlji. Zbog širenja kopa Mitrov deda iselio se iz svoje kuće u Ugljeviku krajem osamdesetih godina 20. veka. Njegov dom odavno je negde „pod zemljom". Brojne kuće čekaju na svoj red.
Ivana Tomanović |
