Dobro došli u Temori Dolls svet. Ovo nije izložba odabranih radova koji su pobedili na sceni estetike ili komercijale, ovo su mekane skulpture koje je autorka morala da stvori, one su joj bile neophodne.

Rad ruku Sanje Poštić i njeno oko napregnuto na napravi detalje i kretnje, donosi nam intenzivne priče koje imaju direktnu inspiraciju u delima različitih umetnika i umetnica. Oštrina sadržaja, smrt i ljubav na mnogo načina, i njihova preplitanja čine postavku Temori Dolls – izložbom o svemu. Lutke s druge strane, spuštaju celu stvar na zemlju, prizemljuju nas u svojoj jednostavnosti.

Da li se radi o jednoj lutki koja iznova biva šivena u snažnim bojama i prolazi kroz zidove depresije nagoveštene kod francuske umetnice Nikol Klavlu, a kod Sanje Poštić odvedena kroz još jedan zid dalje, zatim ista lutka odlazi u rizični svet igranja praćkom uperenom u lice, naslonjena na performans Marine Abramović i Ulaja. Ili se radi o novoj lutki u svakoj situaciji, te se one pojavljuju kroz scene iz dela Kita Haringa, Jajoji Kusame, Stelarka, Nare, Benksija, Vorhola, Arakija, Havijera Kajehe, Marije Rubinke, Tomazava Mimijoa, Mauricija Katelana, Gilberta i Džordža, i naravno, vrhunskih Katalin Ladik i Zografa.

Bilo kako bilo, jedan način prilaska malim Temori Dolls je da pokrenemo ovaj animirani film u kojem smo glavne glumice i glumci, a lutka naša identifikujuća junakinja. Zagledati se u njih znači prići im baš blizu i naći se u njihovom prostoru, gde one više nisu tako male, a mi osećamo da biti publika u galeriji znači odlučiti kako i šta posmatramo, kuda se krećemo, odlučiti kako slušamo, i još mnogo toga što razbuđuje i povezuje.

Temori Dolls nas dočekuju na liniji veze između pomenutih umetnika čiji su radovi inspirisali Sanju Poštić. Ukoliko niste znali za neke od ovih umetnika, Temori Dolls vas uvode na vrata njihovog komšiluka, uvek korak pored umetničkog dela na koje referiraju jer je lutkica ipak potpuno u sopstvenoj situaciji. Bilo da se radi o samoubistvu veverice prema radu Katelana ili Benksijevom kupatilu, ipak se ovde radi o samoubistvu ćelave lutkice, ili njenom kupatilu.

Temori Dolls nemaju kraj, a jedan njihov nastavak čine i tekstovi koji idu uz svaku lutkicu. Te rečenice i stihove sam izvukla iz srca svojih starijih i nekih sasvim novih, još neobjavljenih pesama. U pesmama se ovo sve već dogodilo, i ljubavi i smrti, u nekom svom stilu. No, veliko pitanje o odnosu teksta i vizuelnog rada nije bilo dovoljno promišljati samo instinktivnim preslaganjem jedno uz drugo. Tako da tekstovi ovde jesu glas lutkice u određenom momentu čitanja i posmatranja, bilo da zumiraju detalj, bilo da se direktno obraćaju posmatraču, bilo da insistiraju na pitanju u vezi sa scenom u kojoj su. Uglavnom, inspirisane prednostima koje nosi pozicija umetnice u stilu Gerila Girls, prednosti postojanja u situaciji kada si Temori Doll, toliko su poučne da bi ih trebalo naučiti napamet:

Ovde si bez pritiska da zaradiš. / Ne takmičiš se ni sa kim. / Ti si scena iz života, gde god da te odnesu. / Možeš postati slavna i dugo nakon što posetioci izložbe više ne budu na ovom svetu. / Neko će te uvek smatrati igračkom. / Neko će te uvek smatrati odrazom. / Neko će uvek smatrati da si potpuno nova. / Ti ne moraš nikome da se dokazuješ. / Ne postoji niko stariji od tebe. / Ne postoji niko mlađi od tebe. / Obučena si u potpuno originalnu garderobu. / Ono zbog čega bi patila već je završeno. / Ono čemu se nadaš, sigurno dolazi. / Ne stidiš se pohvala. / Fotke će ti izaći u art magazinu i dnevnim novinama.

Jelena Anđelovska, pesnikinja