Nikola Antov (Niš, 1933 - 2019) je diplomirao najpre na Višoj pedagoškoj školi a potom i na Vajarskom odseku Akedemije likovnih umetnosti u Beogradu. Od 1962. do penzionisanja 1998. godine bio je zaposlen u Narodnom muzeju u Nišu kao konzervator. Učestvovao je u velikim projektima matične ustanove od kojih je svakako najvažniji podizanje, zaštita i vraćanje podnih mozaika antičke vile na Medijani. Pored konzervatorsko-restauratorskih tretmana na brojnim muzejskim predmetima učestvovao je i u  realizaciji postavki kompleksnih, često multidisciplinarnih izložbi. Koautor je prve stalne postavke u Memorijalnom kompleksu "12. februar" u Nišu.

Postao je član ULUS -a 1963. godine kada počinje i samostalnu umetničku karijeru. Dobitnik je najvišeg gradskog priznanja - Oktobarske nagrade grada Niša i deset stručnih nagrada. Jedini je niški vajar, do danas, koji ima cenjenu nagradu "Zlatno dleto Udruženja likovnih umetnika Srbije".

Za pedeset godina stvaralačkog rada Antov je realizovao više od tri stotine skulptura. Sledio je antropomorfnu liniju našeg varajstva, opredelivši se za uobičajan žanrovski repertoar (portreti, figure i animalistički motivi) ali je tradicionalnim motivima pristupao na samosvojan način sa demonstracijom slobodnijeg plastičnog mišljenja. Udaljavajući se od realističkog i mimetičkog išao je u pravcu razvoja arhetipske svesti. Sačuvao je sećanje na arhaizovane forme, gradeći most između savremene umetnosti i civilizacijskih ishodišta ali uvek na humanističkim načelima. Saosećanje i briga za čoveka i njegovu sudbinu, neverica u efemerna zadovoljstva, kao da lavitiraju nad čitavim opusom.

Njegovi, uslovno rečeno portreti, koji vizuelno asociraju na praistorijske idole i etno tradiciju su zapravo  simboli antropološke i kulturološke konstante ljudskog trajanja, iskonske ljudske biti. Na principima reduktivne sinteze,  maštovito i inventivno, preoblikovao je realan oblik u umetničku formu, što potvrđuju i brojne skulpture ptica - posle portreta, drugog dominantnog motiva u njegovom opusu. Predstavljao ih je u jatu odnosno grupama simbolično ukazujući na neophodnost zajedništva na temeljima tolerancije i suživota, ili pojedinačno, u različitim fazama leta, metaforično aludirajući na neminovnu smenu životnih  uzleta i padova.

Postepene promene u likovnom rukopisu Nikole Antova tokom decenija rada daju nam pravo da diferenciramo tri razvojne faze: rani period (šezdesete godine XX veka), srednji (sedamdesete i osamdeste godine) i pozni period (devedesete i dvehiljadite). Stilske modifikacije grubo možemo definisati kao put od početnog ekspresionizma sa izvesnim uplivom  tradicionalnih folklornih elemenata u idejno-formalnoj inspiraciji, preko specifičnog vida arhaizovano-asocijativne figuracije kao najznačajnijeg perioda, do apstrakcije organskog porekla karakteristične za poslednju fazu stvaranja.

Radio je u bronzi i mermeru ali je drvo bilo njegov dominantni vajarski materijal, gotovo zaštitni znak. Svojim poreklom i detinjstvom vezan za šumovit staroplaninski kraj, kao da je sudbinski bio predodređen za drvo koje je isključivo manuelno obrađivao osnovnim alatom  (dleto i sekira) poštujući njegovu polihromnu strukturu, taktivne i ekspresivne vrednosti. Intenzitet lične osejnosti pretvarao je u slobodno tkanje poteza u drvetu sa bezbroj plitkih ureza koji epidermu njegovih skulptura čine gotovo reljefnom i daju poseban kvalitet ličnom skulptorskom izrazu.

Izložbu prati monografska publikacija o Nikoli Antovu, koja će biti promovisana 1. juna 2023. godine. Autor izložbe i monografije je Milica Todorović, istoričarka umetnosti, muzejska savetnica.