Čitavo naše razumevanje sveta koji nas okružuje zapravo je stvar perspektive. Kada se oslanjamo isključivo na sopstvena čula čini se da ga nije teško definisati, boje i oblici izgledaju nam prepoznatljivi, proporcije takođe. Lako nam je da odredimo šta je veliko a šta plavo. Lopta je okrugla a tramvajske šine moraju da budu paralelne da bi tramvaj mogao po njima da se kreće. To su činjenice naše vidljive, opipljive realnosti. Različite nauke govore nešto sasvim drugo. Čak i oni koji poseduju samo elementarno poznavanje geometrije znaju da se sve paralelne linije ipak seku u nekoj udaljenoj tački. Naš hipotetički tramvaj za beskonačnost bi, pre ili kasnije, morao da stane. Nešto je veliko u odnosu na veličinu i udaljenost posmatrača. Nešto je plavo zato što svetlost dolazi do nas na određenoj talasnoj dužini na kojoj je naše oko percipira kao plavu.

Na svojim ranijim slikama, crtežima i u svojim animiranim filmovima Margareta Jelić je kreirala narativ u kojem je njena glavna junakinja /možda alter ego Marta, prolazila kroz razne životne faze i situacije sa kojima se nije bilo teško identifikovati i koji je imao je kontinuitet kroz čitav njen umetnički opus. Činili su ga prizori iz Martine svakodnevnice u različitim periodima njenog života, ali i oni iz paralelnih stvarnosti koje čine različiti alternativni životni scenariji ili odbačene, gotovo zaboravljane uspomene. Ovaj metod vodio je i nas na putovanje po sopstvenim, stvarnim ili zamišljenim, prošlim ili mogućim životima služeći se predstavama prepoznatljivog pojavnog ili medijski interpretiranog sveta.

Na izložbi Drugi prostori, autorka je odlučila da potpuno promeni perspektivu i da pokuša da nam pokaže kako svet izgleda kada na njega ne primenjujemo uobičajene metode posmatranje. Serija njenih najnovijih slika i crteža, uz jednu svetlosnu instalaciju, otvara niz sasvim drugačijih tema; na primer - kako bi se vizuelno mogla predstaviti muzika? Kakvu boju ima zvuk? Kako zapravo izgleda bela svetlost kad je razložimo na sve nijanse spektra? Pol Kle je rekao da je „boja je ono mesto na kojem naš mozak susreće svemir“, dakle, idealno polazište za istraživanje nevidljivog sveta.

Univerzum sagledan kroz mikroskop ili kosmos kroz veoma snažan teleskop pokazuju nam da je ono što mi doživljavamo kao stvarnosti zapravo jedan od bezbroj različitih svetova a da i njegov stvarni izgled možemo samo donekle da spoznamo našim nesavršenim čulima.

Dok su njeni raniji radovi često govorili o nemiru i nesigurnosti na putu traženja sebe u svetu koji  nameće beskonačan broj mogućih scenarija, nova serija Margaretinih radova predstavlja meditaciju o susretu materijalnog i spiritualnog, o prepuštanju intuitivnom kreativnom procesu. Odlučiti se za ovakav način rada zahteva veliku umetničku hrabrost i zrelost, spremnost da se autor otvori za neočekivane ishode. Nema većeg izazova, u umetnosti kao i u životu, nego krenuti nekud nepoznatom stazom i bez jasnog cilja, osloboditi se sopstvenih i društvenih očekivanja. Ova serija radova dokazuje da se, odabravši taj put, možete naći na sigurnom i sasvim udobnom mestu.

Marina Martić